Demokratija

''Neispitana snaga i slabost, kao i neprimetna starost daju nam pogrešnu sliku o nama i okolini.''

U zadnjih sto godina, kako se kome zalomilo, neko se rodio u kraljevini, neko u socijalizmu. I jedne i druge, učili su da je vlast rogata stoka sa kojom se ne bode. Vlast kada govori i naređuje treba da se ćuti i da u tom ćutanju pokažeš i strah. Ćuti, da nas ne oteraju na robiju, ćuti, ćuti i ćuti. Ne diži glas, spusti glavu, progutaj knedlu i nastavi dalje. Usadila se ta ćutnja u neki gen i postala mutacija ovog naroda.

I danas narod nije svestan da ljudi koji su vlast, a koje zove država, plaća isti taj narod. Za to svoje plaćanje, umesto da dobije nešto, on još mora da da i sebe. Đavolska posla. Znaju kamuflirani prevaranti za sve odlike svojih podanika i prema njima se i ponašaju tako.

Kafanska demokratija

Jedina dva mesta gde je narod mogao i govorio šta je hteo, bile su kafane i ulica. Kafana kada se popije po koja i ulica kada se skupe ljudi i masa. Samo tada narod je bio ono što jeste, a ne neko drugi. Nije ništa čudno što su vlasti kafane posmatrale i špijuniirale, što su imale svoje ''tastere'' za otkucavanje i najmanje loše izgovorene reči. Bilo je slučajeva kada su se citirali ljudi svojim izjavama iz kafane u prilikama podnošenja raznih zahteva kod državnih organa i samog odbijanja, uz obrazloženje, državni, narodni ili partijski neprijatelj.

Iz kafane se kretalo na ulice, u njima su se grupisale grupe i grupice koje su skupljale u još veće grupe ljudi. Znalo se za tu vrednost, zato su se kafane čuvale, sa narodne i državne strane.

Tehnika, zauzetost, nemaština, promenile su navike novih naraštaja. Deo kafana postali su restorani, deo je ostao da bude kafanica, a deo novih se otvorio u vidu ''ispred prodavnice'', mesta za one sa navikama ali bez para.

Kafanska demokratija je pred izumiranjem.

Ljudi ispred prodavnice, restorana i kafanice nikako se neće sastati, neće biti govornika i slušaoca. Nema klicanja i podsticaja, nema vesti ispod jednoumlja medija. Svaka grupa je za sebe, obojena onako kako se dele ture piva i rakije. 

Kako sada proneti priču, mišljenje, okititi i izmeniti vest?

Virtualna demokratija

Ali, uvek se nađe rešenje, izmišljene društvene mreže su pravo mesto sobno-ulično-radno-virtuelne kafane. Uključena masa virtuelnih ljudi iza koje se kriju sa svojim avatarom, mogu da pričaju, da galame, kliču i navijaju. Sada mogu da psuju, da glasaju, da pobede i budu pobeđeni. Sve to kroz slova, zvuk i slike. Sve će reći šta misle, a ništa ih neće shvatiti. Govore ljudi kako je teško, kako su se zaljubili, kako pate, dobijaju podršku sve dok se ne izloguju, dok se ne istroši baterija. 

Mišljenje jedno, sa uključivanjem telefona menja se u drugo. Niko neće videti radost ili tugu, samo slova i slike. Sve što nam treba za tu virtuelnu kafanu je malo struje, telefon i kafa, a pojedini i ne izlaze iz sobe ili kuće. Sada ''tasteri'', koji se zovu ''botovi'' ne sede sami u uglu kafane, već su tu, pomešani među običnim svetom. Gledaju i prate narod, šta ko kaže i kako ko misli. Virtuelna demokratija, realna, jaka ili ne, to vlast ne prepušta slučaju, uključuju se i oni vrbuju i sa šarenim slikama varaju lakoverne, pogotovo one koji ne izlaze napolje.

Ušuškani tako u svojim oblacima, sa donetim i prinetim osnovnim potrebštinama za život, masa se ispuva kada dodje vreme glasanja, kada treba da ustane, pređe kilometar, dva i da zaokruži svoj redni broj i pokaže realnu demokratiju.

O onoj pravoj i živoj masi koja kliče i diže kosu na glavi, ona koja kreće iz kafane, ona koju predvodi čovek koji zna ko je i šta je, te mase nema, ostaje samo ova, virtuelna stvorena između brojeva 0 i 1.