Buvljak

Dodješ u neku stranu zemlju, pitaš postoji li kod Vas buvljak, pogledaš i odmah znaš gde si došao. Ko zna kakvo bi mišljenje imao o Srbiji da dolazim prvi put.

Nekada su postojale zelena, stočna ili auto pijaca, drugih i nije bilo. Pojavljivali su se i  vašari uz neku svetkovinu i tu se prodavale igračke za decu, lizalice, šećerna vuna.

Kada je pao socijalizam u Istočnoj Evropi, počeli su da nam dolaze razni trgovci iz tih zemalja. Njima je trebao novac, a nama je bilo zanimljivo da kupujemo jeftinu robu. Bile su «črvene» i za njih je moglo da se kupi sve, od poljskog porcelana i escajga, češkog alata do ruskih nožića i brijaćeg pribora.

Bilo je i drugih stvari za jednu «črvenu», ali neću o tome.

Sva ta prodaja odvijala se na mestima koja su nazivana «buvljim pijacama» ili «Buvljak» a jedan od prvih a kasnije i najpoznatijih, bio je Pančevački buvljak.

Na ledini uz put Pančevo – Kovin, otvorio se tržni centar na otvorenom. Stiglo je mnogo novih ljudi, stigla je nova, jeftina i dobra roba. Trgovina je mogla da počne. Trgovci su iz početka bili iz Poljske, Češke, Slovačke, Ukrajine, Moldavije, Rusije, Rumunije, Bugarske... i ko zna odakle ne i odakle da.

Ledina je postala tesna za sav narod koji se tu skupljao da kupi porcelanske tanjire, lepe viljuske, brusilice ili ključeve.

Uskoro je buvljak kopiran na još jednu lokaciju, a taj je postao uređeniji, veći i «lepši».

Postao je centar za nabavku za pola Srbije sa jeftinom robom.

Kopirani buvljak je dobio status legalnog, a o njemu drugi put.

Trgovci iz pomenutih zemalja, polako su prestajali da dolaze i da donose nam svoju robu, a i mi smo prestajali da kupujemo nepotrebno, počeli smo da kupujemo samo što moramo.

Prostor na ledini zamenili su drugi ljudi, ovi naši. Ljudi koji su prvi osetili tranziciju, prvi otpušteni radnici, prve izbeglice. Počelo je iznošenje stvari iz kuća, garaža, plakara...

Nema porcelana i viljuški iz Poljske, ali ima pecaroškog pribora, slika i ramova, auto delova, bicikala, stočića i lampi, stolica i stolova...

Ljudi su donosili sve i svašta. Gomila Cecinih diskova sa sve omotom odmah po izdavanju sa sve falšom u narezivanju, vijke i podloške raznih vrsta, delove za usisivače i miksere...

Sve što se ukrade u toku nedelje po gradu i okolini došlo bi na buvljak da se proda. Buvljak su posećivali svi, od bogatih do siromašnih. I jedni i drugi su imali šta nađu i kupe. Poznati posetilac je bio i ostao i glumac Lane Gutović. Svo šarenilo uz prašinu leti ili blato zimi, mamilo je sve te ljude da se skupe nedeljom, da se vide i «divane» jedni sa drugima, da se pohvale o dobro obavljenoj trgovini.

Kako tako, nekog novca je bilo. Razgranale su se i mreža uslužnih delatnosti na ledini, od zauzimanja mesta za prodavce, preko uslužne struje za probu uredjaja, do pljeskavica i pića «sa nogu» ispred pokretne auto-prikolice.

Buvljak polako okupiraju i «gastabajteri» iz «Austriju» i «Nemačku» i donose robu iz tih zemalja. Polovnu i novu, šta poželiš. Prodaju se televizori sa isečenim kablom iz neke ulice iz Beča, ili 50 komada ketridža za Kenon štampač. Deviza je «još malo pa nestalo», kupuj što pre.

Buvljak se ponovo menja, sve je više ljudi iz Zapadne Evrope koji dolaze, ali se sada donosi garderoba, more polovne. Firmirana ili ne, stidljivo se prebira i gleda. Narod je sramota da se vidi da nema novca za novo. Nemaština ne zna za ponos, napada preko noći, štandovi se uvećavaju, pregledanje robe se širi i na probu na licu mesta.

Kruže anegdote o nadjenih 10 evra u Adidas trenerci ili o 20 evra u zimskoj jakni, ljudi se šale da će i oni naći nešto.

Nema više skupih stvari, samo jeftino i neophodno. Garderoba, polovne gume i kradena bicikla su glavna roba, sa izuzetkom jabuka iz Smedereva i drva za ogrev.

Nema više «divana» među ljudima, nema nedeljne šetnje i «ubijanje» vremena do ručka, dolazi se na buvljak zbog muke, zbog gaća i majica, zbog čizama i kapa, jakni i pantalona. Ispijena i zabrinuta lica, pogled u daljinu, blato, prašina, to je sada glavna slika ledine. Slika je šarenija kada se ledina pogleda popodne, kada svi odu, ostave smeće, a pojedini i samu robu koju su i našli u kontejneru. Sivilo zime i «glib» na cipelama prolaznika me guše, pokušavam da ne pamtim tu sliku, ali ne mogu, takva slika je svuda gde god da krenem.

Za analizu privrede i kvaliteta života jednog naroda, ne trebaju Vam statistike, 3D projekcije, kravate i odela, potreban je samo jedan pogled na lica i mesta gde se ista skupljaju. Priče i pričice, kome to još treba, čitaćemo romane i gledati filmove i to će biti dosta.

SS

twitter : @sasatenkista