PONEDELJAK
Ponedeljak počinje zvrndanjem alarma na telefonu, jedan, drugi, ustajanje kao mesečar, kako drugačije kada je 04:20. Stiskam dugmiće nasumično, posle toliko meseci korišćenja telefona, ujutru ne znam koje treba da pritisnem. Brijanje, umivanje i ostalo sredjivanje, čaj, hvatanje wi-fi signala, pogled na tviter, blog i vreme je, kreći na posao.
Sve radim po navici i automatizmu, svaka druga obaveza bi me izbacila iz koloseka, ne znam kako bih je uradio da je imam.
Napolju mrak, magla, kapljice kondezovane vode liče na neku sitnu i blagu kišu. Žurim na prevoz, danas idem kolima, kolega vozi. Dobro je što on vozi, jer u džepu nemam ni dinar, ne znam kako bih otišao da nema njega.
Trotoari i putevi su lepljivi i mljackavi od nanešenog blata i prašine koja se sada rastopila i pretvorila u klizavu masu koja se lepi na cipele. Šuškanje probušene cipele ne čujem, imam kapuljaču na glavi. Opet su huligani divljali, tri kontejnera su prevrnuta. Pored njih brdo izbačenog pepela, na vrhu još ima narandžastog žara.
Na raskrsnici ne radi semafor, pokvari se skoro svaki put kada je vlažno vreme. Neće ga popraviti sve do podne. Kamioni jure kroz ''prvenstvo'', briga ih za pospane vozače iz bočnih ulica, oni su jači. Prolaze i prvi autobusi, kombi-prevoznici i mi, privatno organizovani ranoranioci. Kolega stiže na vreme, sreća, inače uvek kasni. Spavam u kolima, deset minuta mi je dovoljno da se oporavim od ustajanja ''koso i ulevo''.
Na poslu me čeka šef, zadaci, sve gluplji od glupljih, reši ovo, reši ono... Ne razmišljam o poslu, razmišljam o plati, obavezama koje me stiskaju i guše. Danas je Igoru rodjendan, trebalo bi da kupim neki poklon, a ne znam ni kako ni odakle. Na slavu mu nisam ni išao, nisam mogao... Nešto mi nije poverovao u to, nadžodžili su se na nas, misle da ih ignorišemo. Bog mi je svedok da nije tako.
Kao i Pantić u Tesnoj koži, trebalo bi danas da kupim slavinu i toalet papir...ponekad i ličim na njega.
Ponedeljak je mamuran i pospan, ne razumem šta mi govore, ne razumeju ni šta ja njima govorim, idemo u krug ljudi.
Nema lepih vesti o provedenom vikendu, o lutanju van grada, o provodu u nekom ludom mestu. Priča se samo o pojedenim sarmama na slavi i popijenom pivu na mufte.
Uvek je i politika prisutna, pominje se miting i govorancije od petka, najave o pretplati za RTS, koliko uzima Ceca, Brena, Sigal za Novu godinu, ko će to da plati...
'Ajmo Milivoje, idemo na silu, evo i nekog mutnog dana, mrak se podigao i otišao.
JUTRO
Svežina jutra, nadanja u novom danu, rasterećena glava, utisak snova i prospavane noći...ništa od toga mi nije ostalo. Budim se umoran, ako se setim nekog sna to je u pola sata, kasnije ga zaboravim, nema svežine, nema maštanja. Molim Boga da mi poštar ne donese presudu ili račun, molim se da ne dođu da mi seku struju...ne primećujem jutro, ne čujem ptice...
Sa terase gledam ljude kroz maglu, ne vidim ih više kako idu u radnju po hleb i mleko, vidim ih kao tačke koje se kreću, koje se mešaju sa mačkama i psima. Dođe mi da se proderem i oslobodim ovog tereta u meni, ali ne znam, da li će misliti da sam lud?
Na terasi gledam pokvareni televizor, pokvareni štampač, pune kutije ničega i prazne flaše vazduha, dođe mi da sve pobacam dole, pa se zaustavim, ne želim da povredim nikoga.
Vozi mi se auto, ide mi se negde, otišao bih kod svojih... sve mi je uskraćeno i sve zabranjeno. Ovde pišem, a kući ćutim, moram, ne želim da me deca vide da sam nezadovoljan, moram da budem nasmejan.
Gladan sam i nisam, doručkovao bih i nemam šta, kupio bih, ali ... ne neću reći to da nemam, ali skupljam za račune, za rate, za dugove...
Pijem kafu i pušim, našao sam neku jeftinu kafu i motane cigare, za toliko imam.
Kada bi moglo, dođeš, šapneš, "u cara Ttrajana kozje uši" i sva briga i tajna nestanu, da nastaviš dan kao svi normalni ljudi na ovom svetu, ali ne može tako, život valjda mora malo i da muči, ne znam?
BUDI JAK
Nisam neki agresivac, ne volim ni da se svađam, ponekad raspravljam o nekoj temi i, ali se sve završi na živeli i daj još po jednu, a nikad na tuči i svađi. Živim u Srbiji, sa agresivnim ponašanjem, svađama se srećem na svakom koraku i trenutku. Svi smo mi nekad bili uvučeni u raspravu ili tuču iako nismo ni hteli, ali jednostavno nekad je to neizbežno. Koliko se god zgražavali na nasilje, živeći u ovim krajevima, čovek mora da bude spreman na to. Pa kada je već tako, stariji ljudi kažu, pokaži i ti zube, kao vuk, kao pas, kao medved ili neka druga zver prilikom pokazivanje snage i rešenosti da se odbrani.
Ponekad kada se vraćam sa posla, kada se zaglavim u prevozu, kada gledam scene svađe i gurkanja, počnem da razmišljam o tome, zašto i ja ne pokažem zube nekome? Gledam, ona baba guranjem se izborila za mesto, ja stojim na jednoj nozi, onaj sa dugom kosom se izborio da sedne...
Tako je to u životu, neko sedi, neko stoji i to na jednoj nozi.
Da „pokažem zube“, na svaka tri ili šest meseci, na mestima kao što je posao, komšiluk, prodavnica, kuća.. dovešće do toga da će me poštovati ljudi u okolini, da će me voleti u kući, lažno ili ne to ne znam, da će se poslovi odraditi lakše i brže. Ljudi su postali cvikatori, pojedini su i ljigavi, gaze male i mirne ljude, a na velike i nemirne gledaju sa poštovanjem. Da li je manje časnih ljudi, koliko će ih na kraju ostati? Svi se lepe na moćne i jake, na one koji mogu fizički da im naude.
Zašto „lepa reč i gvozdena vrata otvara“ više ne prolazi? Gde je ta reč nestala ili možda nema više gvozdenih vrata? Pa da, sada su sve neka plastična i lošeg kvaliteta, pa valjda i ne treba da se otključavaju, sva su otvorena, širom...
LOPOVSKA POSLA
Ponekad pomislim da sam lopov i da se bavim tim poslom, a kad sednem i razmislim, pa i moram tako. Kako opstati ako sve plaćam? Nikako.
Isključio me radnik iz kablovske, ja se uključio, vozim se gradskim, za dzabe... sve bi nešto mufte i džabe.
Tako je kako je, ja para nemam. Ni hajduke nisu nazivali lopovima, nisu krali od običnog sveta, pa ne kradem ni ja. Jesu ih jurili žandari, ali valjda zbog nekog ubistva ili prebijanja bogataša...
Ne bih ja da ne platim, ali sistem je takav. Bez pitanja ti uzmu sve što oni misle da treba, pa ako ostane za tebe, ostalo je...valjda je to od turaka ostalo. Mnogo loših stvari je ostalo od turaka, a valjda je i mnogo loših ljudi ostalo posle njih.
Nije ovo žalopojka i pravdanje, ali da imam platio bih svima i za sve.
Odoh na vrućinu, moram nešto i da radim.
PONEDELJAK2
Pocetak nedelje, prvi radni dan, dan otreznjenja...zovu ga svim ovim imenima. Za mene je ponedeljak sve to, a ovaj mi je malo lepsi, danas je rodjendan mojoj sestri. Malo sam se opustio od svakodnevnice, malo sam zaboravio na racune i na izvrsitelje. Opustanju je pomogla i trpeza i ljudi koji su bili na rodjendanu. Video sam draga mi lica, a nisam odavno. Jos jedna stvar mi se svidela, za trpezom nije bilo razgovora o politici. Taj razgovor je postao neizbezan u srpskim kucama za vreme nekog okupljanja i kao takav me nervira. Kako to da svi sve znaju? Znaju od kralja pa na ovamo. Svaki trac je istinit, svaka prica je istinita, a statuti favorizovane stranke su najbolji i istiniti. Kada se tako prica zahukta, najtrezniji za stolom smiruje situaciju, okrece je na sport i tu pravi gresku. Sada se javljaju i oni cutljivi i sada opet svi znaju sve. Mrzim kada me ,,uhvati,, neki pijani i ,,davi me,, sa svojim podacima i znanjem, sada i o fudbalu i o vladi i skupstini i sta treba i sta ne treba da se radi... Zustre rasprave prekidaju zene, smiruju svoje muskarce, a neked se smire i kada se unese glavno jelo u prostoriju, nastavi se sa ziveli i prijatno. Sada me ,,dosadni,, pljucka sa komadicima hrane pricajuci kako je bio nisandzija na topu u vojsci '78.- me. Biti kulturan i slusati, otkaciti pijanog, sta je ispravno, sta ce da pomogne? Sve zavisi od osobe, ponekad je dovoljno da popijem po koju pa ja nastavim njega da pljuckam i davim, a nekad je i ignorisanje dovoljno.Bila je i torta i to neka vocna, lagana. Sutra za rucak ne jedem nista, odmaram stomakNEDELJA
Drugi put pisem za nedelju, prvi put mi se tekst izgubio u telefonu, te mi je nedelja, osim sto je tuzna, postala i nervozna. Raskrecen izmedju hvatanja wi fi signala i kuckanja sa qwerti tastaturom, napisem nesto i odjednom puf, nema ga, pametno glupi android tekst i dalje vrti.
Ne znam da li je i Vama nedelja tuzan dan, ali meni jeste. Kada sam bio mali, budio sam se uz buku iz kuhinje, baba je prosejavala brasno za gibanicu. Mama je spremala rucak. Mi deca bi doruckovali i zurili da gledamo neku decju emisiju, a kasnije partizanski film. Neko bi nam dosao u goste, mi bi smo dobili slatkise. Posle rucka je svako bio slobodan, tako da nikakvih obaveza ne bi imali.
Takva nedelja je trajala sve dok nedeljom nisam morao da se vracam u skolu, taj dan je bio signal za rastajanje. Tako je nastavljeno i kasnije, dan kada si tuzan jer sutra radis, ides na posao koji ne volis, dan kada je kraj odmoru. Pocinje dogovaranje i spremanje za sutra, atmosfera koja me cini nervoznim. Eto i sada moram da prekinem, traze mi deca tablet...Ne volim nedelju.
BOLJI ŽIVOT
Kada ne nazireš svetlo iz tunela, kada hodaš po glibu i sve dublje upadaš, kada ti kaplje voda za vrat, kada ti hiljadu tona kamenja pada na ledja, šta ostaje? Ostaje da budeš jak da izdržiš i boriš se. Da svoju misiju ovozemaljskog postavljenja završiš kako treba. Da izvedeš decu na pravi put. Ne smeš da gubiš nadu, ne smeš da se predaješ.
Srba Siromašni sadašnji
Нема коментара:
Постави коментар
Moj pogled je ovakav, a Vas?