Čitanka

neka ovo bude mesto prikupljenih reči i okupljanja ljudi

Laza Kostić

Laza Kostić

Biografija

Književni rad

Pesme

Laza Kostić je bio srpski književnik, pesnik, novinar, dramski pisac i estetičar.

Rođen u Kovilju, 12. februara (31. januar) 1841 godine, a umro u Beču 26. novembra 1910 godine.

Biografija

Rođen je u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na Peštanskom univerzitetu.
Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko 8 godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima.

Govorio je više stranih jezika grčki, latinski, engleski, nemački, francuski, ruski i mađarski.

Dva puta je bio u zatvoru u Pešti. Prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.
Kada je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Kasnije živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost“, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju.
Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev i tu ostaje oko 5 godina. I u Crnoj Gori došlo je do sukoba, zbog čega se vratio u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svog vremena. Jedan je od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova.

Bio je saradnik Svetozara Miletića. U Austriji se borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kada je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati.
Bio je član Srpskog učenog društva i redovni član Srpske kraljevske akademije.
Umro je 1910 godine u Beču a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma.

Književni rad

Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je istaknut u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvaestak epskih pesama, balada i romansi, kao i tri drame, Maksim Crnojević, Pera Segedinac i Uskokova ljuba ili Gordana. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka Čedo Vilino, Maharadža,i Mučenica.
Bavio se i prevodilačkim radom, a najznačajniji su njegovi prevodi Šekspirovog Hamleta, Romea i Julije i Ričarda III.
Jednu od najlepših pesama srpske književnosti, Santa Maria della Salute, Laza Kostić završio je pred smrt. Pisao ju je 14 godina. Pesmu je posvetio Lenki Dunđerski, najmlađoj kćerci Lazara Dunđerskog, trgovca i veleposednika, u koju je bio zaljubljen iako je bila dosta mlađa od njega. Pesma je nastala nakon Lenkine smrti 1895 godine.

Pesme

Anđeliću 
Dakle Tako 
Don Kihotu 
Dva Se Tića Pobratila 
Ej Nesrećo 
Ej, ropski svete 
Ej, Pusto More 
Lice Tvoje 
Ljubavna Guja 
Među Javom I Med Snom 
Među zvezdama 
Na ponosnoj lađi 
Objesen 
Oj, Ta Veruj Veru Meni
Oprosti Mi 
Pogreb 
Poslednja Ruža 
Postanak Pesme 
Pevačka himna Jovanu Damaskinu 
Prolog za Gorski vijenac 
Rajo, Tužna Rajo 
Razgovor sa uvučenom srpskom zastavom 
Reče Gospod 
Rumen Ružo 
Santa Maria Della Salute 
Slavuj 
Lala 
Snio Sam Te 
Snove Snivam 
Srce Kuca 
Sve Što Mi Je Rekla 
Što Mi Vene 
U noći 
U sremu 
Veče 
Volimo Se 
Zalevo Sam Je Krvlju 
Zvono

Anđeliću

Anđeliću, vraže mali,
ko te stvori, od čega li,
jel’ od zlata, zlato moje,
je l’ od zlata, il’ od srebra –
il’ od moga levog rebra?

Od moga si rebra leva,
ti si, dušo, moja Eva,
samo, kad te stvori bog,
iskin`o je s rebrom mojim
još i parče srca mog.

Dakle Tako

Dakle tako, tako dakle,
sve je samo pusta laž?
Mesto sunca crni pakle,
mesto raja ljuta vraž?

U oku ti laža gori,
ta zato je crno zar?
Ko što sunce da izgori,
pa ostane samo gar.

Iz oka se licem vrne,
laža prima drugi vid,
purpurom se zaogrne,
ljudi kažu da je stid.

A na usti', tu se stani,
tu je presto kraljičin,
sa dušeka rujevani'
vlada mačem jezičnim.

Smej se samo, nek se šire
ti dušeci rumeni,
pogle kako sitno vire
beli zubi studeni.

Smej se samo, samo širi
kivne tvoje zbuće,
ta oni će laž da smire,
smlaviće je, ubiće.

Oh! Al sve te divne laži,
sve te laži da mi daš,
pa ma i to što ti kažem,
pa ma i to bila laž.

Don Kihotu

Kad zarede nove bede,
kad se smrknu beli dani,
kad potamne i poblede
zraci nadom izasjani,
nepogoda nevidovna
kad mi slomi krila plovna,
pa, dok snova ne uzletim,
hoću malo zavetrine,
tad se navek tebe setim,
budaline Savedrine.

Kad me lepo čedo mamne,
te za njome svest zabludi,
mrežom gustom kose pramne
zakloni mi pogled ljudi,
mrakom svetlim oči tamne
užgu sunce mi u grudi’,
pa kad mahom sunce zađe,
a s očiju mrež sađe,
u oblaku mojih jada
jedna mi je pavedrina:
znadem kako i ti strada,
budalino Savedrina!

U skupštini kad se graja
digne na glas mudre reči,
mora da se um pritaja
kad se ludost pred njim peči,
u žestini okršaja
vetrenjača mnoga zveči,
kad je glavi drugo mesto,
a trbuh se za sve brine:
sećam te se vrlo često,
budaline Savedrine.

Kad se posle duge noći
jave zraci nove zore,
te pomislim sad će doći
sloboda na naše gore,
da će hteti, ko će moći,
dići naron Bogu gore,
te će biti srećan, jedan,
neće biti Save, Drine,
i opet se tebr sećam,
budaline Savedrine.

Al’ kad vidim pametare
gde s’ klanjaju šupljoj sili;
kad junake vidim stare
gde ih skotska naslad gnjili,
te sad ono pale žare,
čem’ su bili borci čili;
da želudcu nije smetnje,
mač otpašu sa bedrine: –
takve slike nisu vredne
budaline Savedrine.

Dva Se Tića Pobratila

Iz drame Maksim Crnojević
Dva se tića pobratila, do dva sokola,
posred boja, posred mila, posred pokolja.
Krili su se zagrlila pobratima dva,
u boj lete, rane ljute hrana su im sva.
Tako tići zagrljeni preletaju svet,
bela jedna golubica susrete im let;
divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet,
prevari se soko sivi čarom obuzet.
Osta soko u opseni golubičinoj,
dugo nije pobru vid'o, dugo nije boj,
dugo nije, jedva, jedva dade im se srest,
al' mu pobra ne poznade pobratimsku svest!
Perje mu je sagorelo, što će neznanik?
A golupče begat stade, ne poznaje lik,
perje mu je sagorelo milujući plam,
milujući u tri duše osta soko sam.

Ej Nesrećo

Ej, nesrećo zemljo,
ti bludnico svetska,
punija si greha
nego što si peska.

Ta to nisu gore,
to planine nisu
što se tamo modre
u golemom nizu;

Već masnice to su
tvoga grešnog tela,
bog je tebe šibô
za precrna dela.

Leteći po svetu
u mukama ljutim,
masnice si gnojem
nagnojila žutim;

Masnice su mnogo
primamile pseto,
da ti ližu telo,
ranjavo, prokleto.

Oni ližu tvoje
skupoceno blato,
ližući se teše:
to je, vele, zlato.

Ej, nesrećo zemljo,
ti bludnico svetska,
punija si greha,
nego što si peska.

Ej, ropski svete

Ej, ropski svete!
kuda ću pobeći s obraza tvoga,
s obraza tvoga trpežljivoga?
Da propadnem u zemlju
od ljute sramote sa tvoje grehote?
Il’ u nebo da skačem?
U nebo?
Ta tu je tek
najropskije blaženstvo
blaženih robova,
najveća samovolja –
Bog!
A nebo?
Nebo je samo
ugnuta stopa gospoda boga,
njome da zgnječi samrtnog roba
do poslednjeg droba.
A što se diglo tako visoko,
to bi da vidi, pa da uživa
kako se roblje
previja, kida.
Ej, ropski svete, pod otim nebom!
ej, zvezdice sjajne,
štrecavi žuljevi na božjoj stopi!
Valjda kroz vas probi
cikut i vapaj mučenički,
pa kroz svako tako prociknuto mesto
proviru zraci božje milosti
tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji
kolajne dele,
kolajne sjajne i reči lepe
tebi, ropski svete!

Ej, Pusto More

Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srčani ždrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!

Koji je od vas blaženi đoga
Što j’ odn’o morem dragana moga?

Il’ nije jedan toliko sretan?

Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!

Al’ da vas pustim na pleća gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k’o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al’ bi i mene sobom odzvala!

Lice Tvoje

Lice tvoje, nebo moje,
sa njega mi munje dvoje
oči žegu,
a po njemu u rastegu
oblačići krvi lete -
buru prete.

Nepogodu i bujicu
predskazanu na tvom licu,
sevotinu bure ljute,
ljubav slute.

Još sakrivaš munje puste
tamnom šumom kose guste,
u obrve i u veđe
kriješ teške nepogode,
da je želje moje veće
ne pogode.

A ja stojim srca meka,
gole ruke, gole prsi,
al mi duša opet čeka
ma na propast - od tebeka
čeka, čeka.

Al ne mogu, oh, ne mogu,
poletiću višnjem Bogu,
poletiću u to nebo
za koje sam pokrov prebo,
beli pokrov moje sreće
poletiću
željan tiću
u tu kosu, u te veđe,
tu me neće -
tu će bura da me pređe;

Oko mene neka pali,
vaseljena nek se svali,
nek se lomi,
nek pucaju živi gromi;
A ja bolan snivam vojan
u poplanu od bure utkanu,
u snovoje snujem prame tvoje,
u bunovnom u susanku
podvikujem, jecam, snivam,
a kad bude na uranku,
snova snove da uživam.

Ljubavna Guja

Neiskazan još osta
neiskazani jad,
neiskazano dosta,
što boli teke sad.

I htedoh ti ga reći,
al reč mi zastade,
s poljupcima se tvojim
na usni sastade.

A poljubac se svija
sve jedan do drugog,
rumena zračna zmija
života rumenog.

Na usti' mojih laži,
na svojoj pećini  
sunča se na sunašcu,
tvog oka vrućini.

Oj, sunce moje jarko,
moj sjajni zlotvore!
Oj, gujo sunčanarko,
moj slatki otrove!

Al' nesta sreće lepe,
sunačac ode moj,
sad guja moja zebe
u noći studenoj.

Pa mora guja pusta
da traži vrućinu,
zavukla se u usta,
u svoju pećinu.

Duboko guja panu,
baš usred srca mog,
tu grize grdnu ranu
života grehotnog.

Vije se u okrugu,
seća mi slabu moć
na ljubav i na tugu,
na sunce i na noć.

Al' neiskazan osta
neiskazani jad,
neiskazano dosta,
što boli teke sad.

Među Javom I Med Snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i međ snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!

Među zvezdama

U po noći preveseljke,
sa netrenke gerevenke,
zagrejan se digoh doma.
Na ulici nema sveta,
samo što po snegu šeta
jedna moma.
Odelo je snežno, belo,
na brežne joj palo grudi,
sneg od jeda čisto studi;
uzalud mu Mesečina
svetlo čelo živo ljubi,
on škripuće beli zubi,
gledajući kako strukom,
kako belom, mekom rukom,
kako malom, lakom nogom,
a kamo li licem, okom,
ta ponoćna divna java1
Mesečinu nadasjava.
Kad sne, škripi zubma belim,
a da šta ću ja da velim,
u po noći preveseljke,
sa netrenke terevenke?
„Gospođice, dobro veče!“
Želja moja curi reče:
„Na toj zimi, lele meni,
Tako lako odeveni!
Evo moje šube crne
da vas malo zaogrne!“ —
Dotaknuh se, zagrlih je,
ma’nito mi srce bije,
u žestini i zanosu
već osećam bujnu kosu
što se po mom licu prosu,
mirisi mi obasuše
svak’ zadisak2 željne duše.
Zagrli me, dah mi stesni;
al’ očiju pogled njez’ni’
nagon uzda, zanos trezni;
iz njega mi mis’o sine:
„Majko!“ — „Sine!“
odzovu se usta njena,
a iz belih, iz ramena
ponikoše bela krila:
to je bila — moja vila. —
Lepirica kao bela
kad bi sobom cvet ponela
da ga visa spase velja
od zemljina, od uvelja3:
tako vila pone mene
u prostore vaseljenje;
te nebeskom lik4 lepiru
leti s cvetom po svemiru,
po sve širu, po sve etiru.

* * *

Iza sna se teškog prenu’.
Mrak je. Gde sam? — Al’ na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
koračanje mog stražara.
Al’ me ljuto boli glava —
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava —
ova java!
Nemojte me pitat’ sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete! —
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il’ dok opet — ne poletim.

Na ponosnoj lađi

Na ponosnoj lađi
Na lađi ljubavi
Pošo sam tebe naći,
Ostrovac ubavi.

Zaluto sam daleko,
‘Di prestaje već svet,
Od sveta sam i bego
I stvaro ga opet.

Metanišuć sam kleko
Na divan otočac,
U uzdisaj se slego
Nametnut poljubac.

Objesen

Ostarelo leto bolno,
opada mu kosa gusta,
drvlje suho i nevoljno,
i što osta lišća pusta
sve je velo,
neveselo.

Al' moje je srce sveže,
proleća se njemu smeše,
pa kada bi lišće velo,
pa kada bi samo htelo
po mom srcu da poleže,
svaki listak što bi pao
kô cvetak bi ponikao.

Al' umesto lišća vela
jedna se je ruža svela,
pa je pala, pa se rascvetala
posred srca moga vrela;
al' od te će ruže mene
vrelo srce da uvene.

Oj, Ta Veruj Veru Meni

Oj, ta veruj veru meni!
Zar se nisam dosta kleo?
Moj pupoljče prerumeni,
zar ti nisam dosta veo?

Hoćeš sunce da ti snesem
da zasvetli suncu mom,
il' s njim rane da sažežem
srcu mome bolesnom?

Il' ćeš da ti mesec mladi
vile snesu s nebesa
da ti ljubav s lica hladi
ta sedefli lepeza?

Il' u krilo da ti stresu
sve aleme nebesne,
da zvezdama isprevezu
tvoje želje, tvoje sne?

Hoćeš zoru da te dvori?
Hoćeš da te slavi dan?
Il' uz tebe da ti gori
mač od munje usijan?

Sve to tebi, mojoj duši,
sve ću tebi dati ja:
i kad mi se srne s'suši,
daću ti od njega pra'.

Oprosti Mi

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor'o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
Al' ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak -
nikad - nikad!

Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice,
al' to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta -
ništa - ništa!

Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
more krvi ustma mi se pope,
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci', u slasti golemoj, -
nemoj - nemoj!

Što me glediš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na te grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši -
šta ostane štogod - da te svetu tuži!
Bar toliko da te čuti može, -
mili Bože! -
tek iz tvojih usta pokajku da primi:
Oprosti mi!

Pogreb

Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se časkom
i časkom izda’nu.

Da vide kako mi je
u tuzi velikoj,
povešću sjajan pogreb
umrloj jedinoj.

U ljubavna ću pisma
obaviti je svu,
da čuva tajna tajnu
i kletva zakletvu.

Položicu joj telo
na čudna nosila,
od pokidanih žica
i starih gusala.

Za nosili’ će ići
rodbina njena sva:
Lepota, mati njena,
i Vera, sestrica.

A kraj nje će da idu
sve sitna siročad,
skorašnjih poljubaca
ljubavni porod mlad.

Pred nosili’ će ići
po redu popovi,
u odeždama crnim
sa sveti krstovi.

Ti popovi su stari,
sve večni bolovi,
sve uzdisaji crni,
ti crni popovi.

Pred popovi’ će biti
đačića koji red,
da poju “svjati bože!”
da bude pogreb svet.

Ti đačići su pesme
što za njom uzdišu,
što teše dušu njenu
i bogu uzdiču.

Stihari im se svetle
na mladih rameni,
a barjaci se viju
s čiraci’ plameni’.

Nad grobom su joj dali
opelo popovi,
“So svjatimi” se ori
nad mladi grobovi.

“So svjatimi” se ori
k’o pripev iz raja,
naposletku još đaci
otpoju “Vječnaja”.

Poskakala je za njom
rodbina njena sva;
i njojzi moji đaci
otpoju “Vječnaja”.

Još i sad k’o da čujem
to sveto “Vječnaja”,
a k’o da ću ga slušat
životu do kraja.

I sinoć baš ga čujem,
već dockan pred zoru,
a neko k’o da kucnu
na tamnom prozoru.

Zablista mesečina
sa bleda pokrova: -
ljubavni vampir to je
i pratnja njegova.

Poslednja Ruža

Letnje je veče, kroz lišće suho
lagan vetarac tiho je duh'o,
šuštalo je lišće, k'o da reci zbori,
k'o da nekom tepa, il' nekoga kori,
al' meni to dušu silno pokreta,
k'o da su glasi s onoga sveta.

Al' u tom lišću ona ruža jedna,
ona jedna, ona ruža poslednja,
što još zaosta iza svojih druga,
ka proročica beda i tuga,
što kazujuć propast rodu svom doskora
reč svoju sama preživet mora;

Pa sad je dole spustila glavu,
u zemlju gleda, gleda u travu,
a po travi lišće rumeno-bojno
k'o krvca kad kane na polje bojno.

Tako ruža mala svoje mrtve smatra,
katkad se kao s lišćem razgovara,
i ona zbore kao da razume;
Ti njihovi zbori opčinili su me,
daleko mi duša s njima odleta,
k'o da su dusi s onoga sveta.

Al' ne znam šta zbore, glas me svaki vara,
ko pita koga, ko li odgovara?
Da l' ruža pita u lišću duše
na onom svetu kakve su ruže?
Il' koja duša ružici tepa:
Hodide s nama, ružice lepa!
Tek na to ruža što glavicom kreće,
da l' kaže: hoće! da l' kaže: neće?

* * *

A ja se snuždim; velja mi je muka,
sve me nešto goni, sve me nešto nuka
da i ja ružu zapitam koju,
zapitam za koju nevolju svoju;
'vako bih je pit'o, 'vako bih je kuš'o:
Osamko bedna, poslednja ružo,
što gledaš dole na svoje mrtve,
na roda svoga uvele žrtve,
da li ti kadgod ko poručiva
od severa hladna, il' juga živa,
da l' ti poručiva koja rujna sela
od Prizrena stara, il' Budima bela,
donoseć bajke u mirisu čednom,
o divnom jednom plemenu bednom,
uveloj slavi roda jednoga,
plemena moga, roda srpskoga?
Da li si čula, u vrtu sveta
da jedno drvo ružino cveta,
što mu ruže mire sa sviju strana,
koliko ruža, toliko rana,
što im mirisi lete po svetu,
da l' i do tebe, ružo, dospedu?
Da l' i do tebe kada doskore,
da li o svome drvetu zbore?
Da li ti zbore, da li ti se tuže,
kako se drvu ogranci suše,
kako je došla guja iz dola
poganim zubom u drvo bola,
pa sad je bono, suši se sada
zarazom smrtnom otrovna gada?
Da l' ti se tako žale i tuže
mirisi teški srbinjske ruže?
Pa kad se tako tuže sve teže,
da li ih tvoji mirisi teše?
Da li im, sestra, zboriš u nadi,
daleko tamo, istoku na vrati',
otkud je tvorac narode pren'o,
da ima drvo blagosloveno,
što ga ubada zver otrovana,
pa je puno bolje, pa je puno rana,
al' iz svake rane, uboca duboka,
bistrina teče mirisna soka?
Taj divan miris tamjanom se zove,
nadaleko miri, nadaleko gore,
dolaze ljudi, pa ga ljudi beru,
u hramovi ga na ugljevlje steru,
neka miriše, neka im reče:
I s otrova kako blagoslov teče!
Da li ih teškaš, ružice, tako,
da li se daju utešit lako,
sete l' se i svog drveta tada?
Da l' im se duša umorna nada,
da l' im se nada, da će po sreći
i s njega sveti tamjan poteći,
na ubod svaki otrovne guje
iz bujna srca probiti struje,
da zamirišu, svet da zanesu,
milinom da se duše potresu,
anđeli da se začude sami
kad zamirišu prosvetni hrami?!
Oh, hoće l', ružo, proreći meni
taj časak doći blagosloveni?
Hoće l' se zbiti - je l' da će, je li,
poslednja ružo, cvete moj beli?

Tako je pitam nekoliko puti,
gledam je, slušam, al' ruža ćuti,
tek ruža moja što glavom kreće,
da l' kaže: hoće! Da l' kaže: neće?

* * *

Osamko moja, poslednja ružo,
il' ti je osam veće dotuz'o,
il' drugi jadi na srcu ti stoje
kad ćutiš tako na reči moje?

Možda, u slepoj nuždi života,
pregorela si nesreću roda,
pa ti je duša skupila krila
u javi crnoj lep san da sniva,
pa ti se ispod odmorna sana
na srcu malom stvorila rana,
potajna rana, što te zatišta,
kad onaj vetrić ovud propišta,
povetarca onog lagano krilce
što ti rumeno milova lice,
povetarac onaj ljubavni, meki,
što ti se kleo ljubit te na veki,
pa ujedared ode iznenada,
poneo ti miris, ostavi jada,
pa nikad, nikad, nikada više
grudi ga tvoje ne osetiše!

Je l' tako, ružo, cvete rumeni?
al', oh, ne tuži, tako j' i meni!
I s mojim srcem tako se zbiva,
i moje srce ljubi i sniva!

Oh, znaš li, ružo, rumeni cvete,
danove čete kad zora povede
i ti se, ružo, buditi staneš,
nanovo živneš, nanovo da'neš,
snova se nadaš, snova si očajna.
znaš li što j' onda rosa tako sjajna?

Opazila je rosa, kad je pala,
opazila jednog anđela mala,
od sjajnog lika rosa se zanela,
pala je dole, lik je ponela,
pa otud sija, od otog lika,
a lik taj, ružo, moja je dika!

Pa znaš li, ružo, znaš otkuda je,
što rose tako zamalo traje,
što tako brzo rosa odleti? -
Nje što se, ružo, nje što se seti!
Rosa i zora, cveće i granje,
sve je to divno, al' samo sa nje!
Vetarac onaj, što tebe 'nako,
što te onako ostavi lako,
i on je možda od nje ti doš'o,
mrežom je njenih vitica proš'o,
mirisom svežim njezine kose
dojio mlade kapljice rose,
pa kad je, ružo, na tebe pad'o,
mirisom otim tebe je svlad'o,
a on je ost'o sirotan, deran,
pa kako tebi da bude veran!

Al' nemoj, ružo, moj bedni cvete,
da ti se jadi na meni svete,
već kaži, ružo, ružo, ne taji,
šta su ti rekli ti uzdisaji?
Ti uzdisaji najslađe mome
šta poveriše srdašcu tvome?

Je l' ti šan'o možda koji uzdah kratki
moj da će biti anđelak slatki,
moj da će biti - ta reći je mor'o!
Moj da će biti al' skoro, oh, skoro!?

Tako sam ružu molio lepo,
pa sam joj lask'o, pa sam joj tep'o,
al' ona valjda ne čuje mene,
već samo ćuti, ćuti pa vene,
glavicom malom tek-tek što kreće,
da l' kaže: hoće! Da l' kaže: neće?

Postanak Pesme

Sunašca na zalazu
kroz prozor pada žar
odande na tvoj adiđar,
sa njega na duvar.

Razišo se u mlazu,
pa šara bledi zid,
plavetan kao nebni vid,
pa rumen kao stid.

Zapali srce moje,
iz njega sinu zrak,
kroz oka tvoga kamen drag
prosinuo je blag.

Pa i on je u boje
razišao se ceo,
još lepši šar je razapeo
na listak ovaj beo.

I nestaće mu sunca,
al’ trajaće taj cvet,
jer to je onaj nepovred
što pesmom zove svet.

Pevačka himna Jovanu Damaskinu

Bogu zefira, bogu oluja
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu celiva blažena cika,
paklenom strašću što piše raj,
gospodu vriska očajnika,
rušeći večnim nadama traj:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu tišine živoga groblja,
bogu poretka večnoga sna,
bogu gospode, gospodu roblja,
nemome bogu mukloga stra:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Gospodu seva britkih mačeva,
kad se povede poslednji boj,
bogu, što zvekom skrhanih negva
pripevne gusli pobedopoj;
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu zefira, bogu oluja,
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Prolog za Gorski vijenac

Na Lovćen gledah u snu, s Cetinja,
pun zazora, ka negda, djetinja.
Ispitljiv, al’ u smjernoj molitvi,
prozborih onoj svetoj kolibi:
„Pjesniče, druže, duše, šta ti bi
te tamo pope svog tijela prah,
u gromove, oluje, grad i strah?
Nijesi l’ zar svog praha oca Srbije,
u duše svoje uplete ga nit?
Zar prahu da se duša pokloni
u samrtni, u čas nepokorni,
te da ga digne sobom uzgori
da oproštaju čas ne uskori?
Il’ tajne te što pokriva tvoj hum
razumjet neće nikada naš um?
Da l’ zato prah svoj pope na taj kam
da s’ njega gledaš dušom žalosnom
gdje pleme tvoje spava mrtvim snom?
Pa reci, nagov’jesti, daj mi znak,
što vidiš otud, svjetlost ili mrak?
Vidiš li vraga, onog starog, tvog?
Jedva ga vidiš, slomio ga Bog.
Binjiši su mu sad krpetine,
a mač i kruna podsm’jeh svjetine.
Al’ mnogi drugi stvorio se vrag,
čas tu, čas tamo, svud mu vidiš trag.
Ima ih grdnih, ima viđenih,
ima ih golih, ima kićenih,
čas misliš, nije nikakav im broj,
čas navale ka ljutih zolja roj.
Al’ koji je, u vraškom sjemenu,
najžešći krvnik tvome plemenu?”

* * *

Na Lovćen-kapi zamagli se hram,
oblačak nad njim, crni jedan pram,
sijevnu munja po tvom pramenu,
ka da su slova u tom plemenu,
lijepo čitam što mi piše plam:
„Dok na tu zemlju ovi stoji kam,
najcrnji vrag je Srbin sebi sam!”

Rajo, Tužna Rajo

Rajo, tužna rajo, kad se tebe setim,
ne bih da ti pevam, već bih da te svetim.

Da te svetim, sveta goro, oblistana
od uvela, bleda, turska đulistana,

što mu vene ruža već pod gorom crnom,
pa opet kukavnu zemlju kopa trnom.

Iz tuđeg je sveta, prestala da rudi,
pa bi da se škropi iz krvavih grudi.

Ej, a de je sunce, da se njime suše
te krvave kaplje sa uvele ruže?

Da osuši kaplje, da ružu izgori,
da ostane za njom tek miris u gori.

Iz toga mirisa pesma da zaori
kad se jarko sunce zanavek razgori.

Ej, a de je sunce? - pitam srpske gore,
a one mi vele: I u tebi, more!

Rajo, tužna rajo, kad se toga setim,
ne bih da ti pevam, već bih da te svetim.

Razgovor sa uvučenom srpskom zastavom

Zastavo moja, zastavo trojna,
Svijeno srce naroda bojna,
Zar već u tvojim bojama spava
Crvena krvca i krvca plava?
O čemu snivaš kad se ne njijaš?
Jel te rođeno koplje probolo,
Te od beline rođene svijaš
Samrtni pokrov na telo golo?
Zastavo moja, zastavo trojna,
Svijeno srce naroda bojna,
O čemu snivaš?

Da li se sećaš vekova davnih,
Vekova davnih, časova slavnih,
Šareni leptir kad si još bila,
Po lepom vrtu srpske celine
Proletajući s cveta na cvet?
U suncu slave šar ti se krila
Divno preliva,
A ti počiva
Na cvetnoj ruži dušanske sile
Sisajuć iz nje zanos i svest.
Slavan to beše srpski lepirak
I srpskog vrta zanošljiv mirak,
Slava se naša daleko čula,
Čula je za nju istočnica bula,
Čula je za nju, pa se dokrade,
Pod jaglukom joj lepirak pade,
Zanesen slavom od vrta svog.
Bula mu krila rezati stade
Na šarengaće za dilber-kade
Mekog saraja padišinog.
Da li se sećaš još i tih dana,
Te crne trage sramotnih rana
Srezanim krilom stidljivo skrivaš?
Zastavo moja, zastavo trojna,
Svijeno srce naroda bojna,
O čemu snivaš?

Problagovala s’ u lakom sanu
Sumornu zimu narodnog stida,
Al’ već u tebi proleće granu,
Sarajske čini sa tebe skida;
Sunce slobode i krstov znače
Mlada će krila da ti ozrače.
I ti se prenu iz teške kobi,
Čauru ropstva krilima probi,
Polete suncu i krstu svetu.
Al’, još u letu,
Stade te piska, stade jauk.
Ne behu to zraci sunašca zlatna,
To beše mreža pauka gladna,
Suzama gorkim beljena, prana,
Naroda klana, poisisana,
A usred mreže krstaš pauk:
U prepredenoj golemoj mreži,
Srpski lepirak – evo ga leži!
Paučinom si sapet u krili’,
Gmizavi pauk po tebi mili,
Šeće se po tvom srcu strvenu,
Sisa ti plavu krv i crvenu,
A ti zar živiš, zar očekivaš?
Zastavo moja, zastavo trojna,
Svijeno srce naroda bojna,
O čemu snivaš?

Ako još ima krilatih snova
Ispod okova,
Oh, onda sanjaj oblake crne
Što će ih vreli juže da zgrne,
Oblake crne, oluje besne
I munje kresne
I grom i jek;
Vihor da sapon raskine mreže,
Tebe u vrte tvoje donese,
Grom da sažeže
Pauku vek.
Il’ ako ne mo’š od sreće ružne
Zamislit, druže, toplote južne,
Bujice lužne, vihore kružne:
A ti bar usni severne stege,
Mećave, ciču, smetove, snege,
Da krune pršte na čelu živu,
Korice mrznu o sablju krivu,
Na krvav porfir da zgrije krv!
A kamol’ krvnik u plaštu sivu,
A kamol’ pauk, a kamol’ crv!
Pa nek i tvoje srce prehladni,
Tek da te pauk ne jede gladni,
Tek da mi nisi strvini strv!

Reče Gospod

Reče Gospod ljudem svojim:
"Hoću deco da vas spojim,
da vas spojim verigama,
miljem, verom i nadama!

Jer ako vas spojit neće
moga raja pleticveće,
hoće da vas obavije
klupče zmije vragolije!"

Prisluškujem Božjem slovu,
dovijam se blagoslovu,
u slušanju usliša me:
cvetak jedan pade na me.

Zamirisa oko mene,
pun sam sreće nečuvene,
pun sam milja, pun sam vere,
a nadama nema mere.

Oj, ta pun sam svega troga
pored ovog cveta moga,
oh, ta ti si, ti si mila,
ti si mi taj cvetak bila.

I setim se Božjeg slova
nebeskoga blagoslova,
da pokažem da ga štujem,
darak njegov iscelujem.

Darak, usne sastavljene,
ko karike dve rumene,
svet nek vidi kakvim stoji
verigama da se spoji.

Rumen Ružo

Rumen - ružo u pupoljku
- u pupoljku i u meni -
cvetni svete u zavojku,
đul - mirisu zaptiveni!

Badava si u pupoljku,
kad s' u meni razvijena,
zaman stiskaš svoju školjku,
biseranko sakrivena.

Što zastireš te divote,
šarovite ruj - mirise?
Ko ih vidi, obnevidi,
ko miriše, zanosi se.

Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet’;
štagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute!
— Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muza i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Slavuj

Što mi se lepo snuždilo dete,
te na moj ne gleda vis?
Što mi je ruke sklopilo blede,
savilo beli lis'?

Raširi ruke, a grudi nežne
mirisom žestokim skri,
k'o što su moje žestoke pesme,
što od njih ponoć vri.

Koliko zora, koliko noći,
u pesmi samo bdim,
i opet imam s čime ti doći,
i opet imam s čim!

A ti zar nikad, nikada meni
ni jedan iz duše miris?
ni konak jedan u čašicu belu,
u liska meki niz?

Lala

Koliko volim, koliko ljubim
tvog srca divotan klik,
kol'ko te ljubim, toliko slutim
da si mi zlokobnik.

Mirisi moji tvoje su pesme,
uzdasi tvoji svi,
sve što si rek'o, sve što si da'n'o
u grudma mojim spi.

Zato ih čuvam; niko ih ne zna,
ne znaš ih ni sam ti,
al' nemoj zato da si mi tužan,
nemoj mi zameriti.

Kako te lala žestoko ljubi,
kad bi otvorila lis',
svu ujedanput svu milinu bi,
sav bi ti dala miris.

I ne bi bilo mirisa više,
uveo bi ost'o lis',
da ga raznesu vetri i kiše,
večiti plač i briz.

* * *

Bela lala tako zbori,
tako žali, tako tepa,
a slavujak sve je kori:
da mi dušu, dušo lepa!

Jesu li se pogodili
preko noći ili nisu -
tek u zoru opet lala
nije bila pri mirisu.

Snio Sam Te

Snio sam te u gradini,
de o smilju ruža drema,
da smo sami, dušo moja,
a maćije tvoje nema.

Gledalo nas tiho veče
de se tiho milujemo,
cveće vene pa nas gledi
de se venuć` rastajemo.

Cvece vene, kanda znade,
ispod suza setno gledi:
stislo mu se srce malo,
lekovito bilje cedi.

Pod tu rosu lekovitu
iz srdašca ružinoga
podmeto sam bonu dušu
iz srdašca bolanoga.

Kapalo je na to srce,
kapalo je na tu dušu,
kapalo je da razgali
tu paklenu, žednu sušu.

Iz tvog oka kapalo je
u tu žednu, kobnu čašu,
a ja sam ti napio je
u ljubavnu srecu našu.

U ljubavnu srecu našu
ti si čašu zaiskala,
kako si je žedna bila,
i čašu si progutala.

Snove Snivam

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Srce Kuca

Srce kuca; - ljubav to je,
pa je čedna, pa je mlada,
na dušina kuca vrata
dok ne čuje: "Slobodno je!"

Sve Što Mi Je Rekla

Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
- ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta puceta sjajna;

Sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji' uzdisaji',
al' za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.

Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al' za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.

Nakitio sam je slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.

Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljudi neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
Ej! al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.

Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.

Što Mi Vene

Što mi vene moja draga,
što mi bledi, što mi kleca?
Što mi drkće moja snaga,
što mi plače, što mi jeca?

Tvoje oči, plakajnice,
to su meni dvoje dveri,
a tvoje je setno lice
ikonostas mojoj veri.

Iza njega ljubav viri,
sveštenika svešteniče
u rukama sjaj putiri,
sveta kaplja de pretiče.

Pa kroz dveri putir pruža,
kroz dveri se kaplje liju,
nek se krepi željna duša -
to su suze iz očiju.

Sveta roso neba moga,
ej! ta ja te davno čeka',
iz istoka besmrtnoga
da pričestim pola veka.

Oh! al' što mi moja draga,
što mi drkće, što mi kleca?
Što mi klonu moja snaga,
što mi plače, što mi jeca?

Odbile se biser-suze,
od dve majke dva mladenca,
bez svatova sastaju se,
bez pesama i bez venca.

Bez svatova i bez svega,
evo, dušo, venčaće se,
na usti ih ljubav čeka,
sveštenika svašteniče.

Na usti ti ljubav diše,
od usana oltar stvara.
- Ta poljubac tvoj miriše
baš ko tamjan sa oltara!

Pa gleni ih, dušo, gleni,
od sreće su obamrli,
jedno veli: odi meni!
A drugo ga većem grli.

Ta ne briši suza s brade:
to su, dušo, dvoje dragi';
Ne mori ih sretne, mlade,
u ljubavnoj prvoj snagi!

Ne mori ih, ta ne mori!
Plači dušo, plači, plači!
Nek se koje još razgori,
nek im svati budu jači.

Oh! ta plači, moje drago,
i meni se oči mute,
ta i ja bi navek plako
da mi suze tako slute.

U noći

Oj ljubavniče, meseče!
oj, ljubo, noćice!
oj, zvezde, poljupcem njegovim
užežene joj očice!

Oj noći! oj zvezde! oj meseče!
te jeste l’ vi tek san
što vas iz plama žešćeg svog
uspavan sniva dan?

Bar ljubav moja taka je:
– oh, al’ ste joj prikladni! –
i ona je, ko noćni san,
iz žarkih nikla dni.

U sremu

Ubava Fruško, divoto moja,
u tebi nema vrleta gorostasnih,
ti se ne namećeš ponosnom nebu,
ne nudiš mu ljubavi tvoje
pružajući mu gole, kamenite ruke
u razbludi silovitoj;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Kad je stvarao bog ovu zemlju,
to punačko devojče,
stvorenje u koga je srce oganj,
a telo kamen i voda,
na tebe je, Fruško, prorezao lepojci toj
čarobne usne;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Taj osmejak pusti,
kad ga je videlo nebo prvi put,
čisto ga gledam ‘de od milina
rastvori grudi sjajne,
‘de izli na tebe ljubavni blagoslov,
najplemenitije pleme raja svoga,
čedo ljubavi, anđela strasti:
vino;
čisto ga gledam ‘de ti se hvali rajem,
‘de ti ga nudi –
taj oduzeti poklon bogovske ćudi,
što sam u sebi trune,
neviđen, neuživan i neblagosloven,
‘de ti ga nudi,
a ti se smešiš, samo se smešiš.

A kad te ugleda usred raja
ono staro drvo,
sviju jabuka pramajka,
prva svetiteljka, grešnica prva,
otvori joj se rana
pod onom jedinom otkinutom peteljkom
i zatrese se.
Stresoše se na tebe jabuke
i u svaku rupicu obraščića tvojih
pade po jedan
zabranjen plod;
u svaku dolinu tvoju pade po jedan
namastir beli.
Na usnama ti plodovi vise,
pa zar je i tebi zabranjen plod?
– Ej, tantalski rode, Fruško tantalico!
crvi ga jedu, avetni crvi, a ti? –
a ti se smešiš, samo se smešiš.

Veče

Blago je veče, ko lice blago
sedoga patrijara.
Karlovac rumen; je l’ od radosti,
il’ je to zraka srditog žara?
sunce već seda; kroz oblak gusti
prodiru svetli njegovi zraci,
ko zračni, sjajni podupirači,
što sunce drže da se ne spusti.
Al’ badava je; eno ih nema,
crn im se oblak sumrakom sveti,
a noć će crna skoro odneti
sunčevu slavu i slavu njinu. –
Oj, sunce, sunce, što tako već ode,
ala me sećaš na sunce slobode,
na srpski sabor – i na manjinu…

Volimo Se

Volimo se, dušo, je li?
E, pa šta nas jošte deli?
Je l´ se kakva crna sila
il´ sudbina namerila
da se baci među nas?

Crna sila, te nagrnu
na zenicu tvoju crnu
i na tvoju crnu vlas?
Al´ raširi bele ruke,
poleti mi, zagrli me
zagrljajem plamenime
zagrljajem žestokim;

Pa što bude sudbe kivne
da u plamu ne izgori,
to će stisak da umori
zagrljajem, dušo, tim.

Zalevo Sam Je Krvlju

Zalevo sam je krvlju
rumenom, živosnom,
mirisnim, uzdisajnim
nada'no sam je snom.

A da mi lepše svetli
moj cvetak ubavi,
obasjo sam ga suncem -
sunašcem ljubavi.

Porastao je cvetak,
miriše čitav svet,
ta već je mali crepak
za tako bujean cvet.

Presadio sam ružu
u jedan mali crep,
taj crep je srce oje,
tvoj lik je ružin cvet.

Al' ne može se cvetu
svoj vrt preboleti,
od bola lišće širi
i lišćem poleti.

Poletilo je lišće,
poletio je cvet,
al' potrgo je sobom
i srce u polet.

Zvono

Zvono, zvono malo,
što te, zvono, boli,
te se tako tužno
razležeš po doli?

I moje je srce
zazvonilo jako,
po moji' se grudi'
razleže jednako.

Srce moje zvoni
od teškoga klatna,
to je klatno teško
njena slika zlatna.