Golišavi “Pobednik”

Kao obeležje Beograda  i Srbije, kao svetionik na “obali” Balkana, stoji spomenik koji se zove “Pobednik”. U reklamama i razglednicama Beograda, “Pobednik” je u prvom i krupnom planu.  Redovna je stanica turista. Danas je poznat i ljudi se slikaju pored njega, ali malo je poznato da je na današnjem mestu postavljen kao sramni spomenik koji je sklonjen da se ne bi video i gledao.

Današnji spomenik i njegovo rađanje, započelo je idejom da se obeleži sloboda i pobeda nad Turcima, kao i da se ne zaboravi petovekovno ropstvo. Inicijator početka radova bila je Beogradska opština, koja je htela da  postavi spomenik i usput preuredi plato na Terazijama. Beograd je tada bio jedna opština.

Nakon završetka Drugog balkanskog rata 1913 godine, predsednik Beogradske opštine Ljuba Davidović obavestio je vajara Ivana Meštrovića o opštinskoj odluci da se u čast pobede izradi spomen-česma na Terazijama i da je taj posao poveren njemu.  

Sam projekat preuređivanja platoa uradila je prva žena arhitekta u Srbiji Jelisaveta Načić, a idejne skice uradio inženjer Veselin Ličić. Projekat je činio podelu na dve kolovozne trake, sa fontanom između njih i dva manja skvera. Sama fontana je bila zamišljena monumentalno, sa prečnikom od osam metara, sa četiri lava na stubovima koji bi je krasili, a iz nje bi se izdizao petostepeni stub na kojem bi se nalazio i sam spomenik pobedi. Pet stubova, bi predstavljali petovekovno ropstvo pod Turcima. Meštrovićev rad bi bio kruna započetog posla.

U leto iste te 1913. godine Meštrović je izradio model za fontanu, a nakon usvajanja rešenja od strane Opštinskog odbora počeo je i sa radom na spomeniku, koji je u kontinuitetu trajao osam meseci. Za nastavak izrade, određena je fiskulturna sala osnovne škole u Ulici kralja Petra I, jer je ona imala dovoljno visok plafon kako bi Meštrović mogao da napravi skulpturu visoku pet metara.

Uskoro je počeo Prvi svetski rat, a Ivan Meštrović  kao austrougarski državljanin, morao je da napusti Srbiju. Radovi su stali, a planovi fontane nisu sacuvani. Za skulpturu se dugo vremena mislilo da je uništena, međutim, bilo je potpuno drugačije. Meštrović je pre početka vojnih sukoba poslao model centralnog dela skulpture u Češku na livenje i tako ga sačuvao. Centralni deo je ustvari danasnji Pobednik izliven u bronzi.

Kada je prošao Prvi svetski rat, ponovo je pokrenuto pitanje Pobednika, a tada je usledila i burna prepiska između vajara i beogradskih vlasti, jer je Meštrović tražio honorar za urađeni posao. Na kraju ga je Beogradska opština otkupila i stavila u jednu šupu na Senjaku, gde je držala različite stvari sa kojima nije u tom trenutku znala šta bi. Tako je Pobednik, među različitim rashodovanim sredstvima sačekao 1927. godinu i inicijativu da se spomenik ipak podigne.

Zbog nedostatka sredstava vlasti nisu mogle da se odluče na izgradnju monumentalne fontane, već objavljuju ideju da se spomenik “iz šupe” samo postavi na stub. Umesto fontane, Terazije su trebale da dobiju samo spomenik. Kada je građanstvo saznalo za izgled i mesto gde je trebalo postaviti spomenik, započela je polemika i revolt mnogih.

Spomenik predstavlja snažnu, golu mušku figuru, koja u desnoj ruci ima spušteni mač okrenut nadole, dok u levoj ruci stoji orao. Postojale su dileme u javnosti, da li u levoj ruci Pobednik drži orla ili goluba. Sačuvane prepiske između Meštrovića i Beogradske opštine potvrđuju da se ipak radi o orlu. Spušten mač, okrenut nadole, bio je simbol mira, odnosno miroljubivosti, ali je spreman da reaguje na napad.

Svi ondašnji dnevni listovi komentarišu ideju da lik golog muškarca krasi najprometniji i najlepši gradski trg, a u buntovničkoj ideji prednjače gradske dame. Različita udruženja beogradskih gospođa sa besom tumače ideju da lik nagog muškarca dominira Terazijama. Po njima, to je bilo nevaspitano i ugrožavalo bi „lep moral“ beogradskih devojaka.

Različitost od dosadašnjih spomenika pobedi, od antika pa do danas, je i ta da su svi spomenici prikazivani kroz ženske modele.

Otvorile su se burne debate o mestu postavljanja spomenika. Rodili su se predlozi i komentari da Pobednika stave u bazen, „kad je već go“, dok su drugi favorizovali ideju da se postavi gigantski stub, znatno viši od onoga na kojem stoji danas, „Eto tako bi mogao da stoji dovoljno visoko da niko ne vidi da je go“, pisala je tadašnja štampa. Između ostalog predlagano je da se razgolićeni Pobednik obuče u narodnu nošnju, sve sa opancima i šajkačaom.

Danima je trajala debata o tome kako bi bilo najbolje rešiti novonastali problem. Pošto niko ni sa kim nije mogao da se složi, konačnu odluku doneo je sud beogradske opštine. Našlo se  kompromisno rešenje i spomenik je umesto na Terazijama trebalo da bude postavljen na Kalemegdanu.

Beogradska polemika stigla je i do Meštrovića, kao i zvanično pismo Beogradske opštine da će se na kraju Pobednik postaviti "u produženju Kalemegdanske terase kao Simbol našeg ujedinjenja". O mestu postavljanja njegove statue, Meštrović je odgovorio: "Ako misle da je postave na Terazijama, neka je postave. Ako su pronašli neko bolje mesto, neka je postave tamo, iako ja ne znam zašto ne bi mogla stajati na Terazijama. Na kraju, može da ostane i tamo gde je do sada bila, u šupi."

Postavljanje spomenika Pobednik na Kalemegdanu okončano je 1928. godine. Tada su grad i država obeležavali 10 godina od proboja Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu.

Prvi predlog za zvanični naziv spomenika bio je Vesnik pobede, a kasnije, po Meštrovićevoj ideji, koji je voleo drugo ime, spomenik nazvan samo Pobednik.

Kako se bližila proslava desetogodišnjice proboja Solunskog fronta, otkrivanje Pobednika se uklapalo u tu veliku proslavu. Tako je u nedelju 7. oktobra 1928, posle svečanog defilea civilnih društava, organizacija i istaknutih pojedinaca glavnim ulicama prestonice i otkriven spomenik na Kalemegdanu. Otkrio ga je tadašnji predsednik Beogradske opštine Kosta Komanudi.

I tako je Pobednik završio na Kalemegdanu, daleko od Terazija, podignut na visinu od sedamnaest i po metara "ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje. Pošto se opštini i ta mera učinila nedovoljno predostrožna, ona je oko Pobednika podigla ogradu, tako da se zaista ništa ne vidi", tako je pisala tadašnja štampa.

Na kraju se ispostavilo da se na ovom mestu spomenik vidi iz svih mogućih uglova, pa i onom koji je naročito mladim damama bio neugodan za posmatranje. Odlukom tadašnje opštine, oko spomenika je podignuta i ograda zbog “virkanja” u spomenik od dole. Da je kojim slučajem završio na Terazijama, u Drugom svetskom ratu bi bio raskomadan.

Postoje i dve zanimljivosti u vezi ove skulpture. Prva, jedan od najčuvenijih golih muškaraca nije slučajno postavljen u pravcu Austrije, a druga, da svi koji stanu ispod spomenika lako mogu da uoče da mu muškost kriva.

Posle postavljanja spomenika, komentara, analiza je bilo na sve strane. Više negativnih I neshvaćenih nego ovih drugih. I kada bi se složili da je pobeda gola i da se prikaže kao muškarac, neshvatljivo je zašto je mač postavljen zaboden u zemlju i zašto borac nema štit, već pticu koja i nije neka već liči na goluba. Golub predstavlja glas koji nudi mir, a pobedniku takvo saopštavanje mira i nije potrebno, jer ga je on dobio, prinudom, tj. pobedom.

Možda je umetnik hteo golim muškarcem da prikaže narod koji nema baš mnogo šta, pa ni za garderobu i uniformu. Sam narod je miroljubiv, mač je okrenut ka dole, a ako se dira, taj mač se lako i brzo podiže za dejstvo. A možda je hteo da kaže, sada je rat završen, idemo svi da se vratimo normalnom životu i ja Vas podsećam, za sledeći put,orao Vas posmatra, da je mač uvek tu, pa Vi birajte, mač ili…

Bilo kako bilo, spomenik je i dalje tu, stoji, pokazuje i predstavlja…

O vajaru…

Ivan Meštrović (1883-1962) je završio studije vajarstva i arhitekture u Beču. Bio je zagovornik kompaktnog jugoslovenstva, izlagao 1911.godine na međunarodnoj izložbi u Rimu u okviru paviljona Kraljevine Srbije (mogao je, ali nije želeo da izlaže u paviljonu Austro-ugarske monarhije) kada i počinje njegova svetska slava. Bio je prijatelj sa Nadeždom Petrović koja je redovno posećivala njegove izložbe u Zagrebu, a potom pisala oduševljene kritike o grčevitim i bolnim Meštrovićevim skulpturama.

Mnogi gradovi u nas i svetu diče se majstorski urađenim skulpturama, spomenicima-mauzolejima: u Beogradu „Pobednik“, „Anđeo smrti“, „Nikola Tesla“ (identično delo je i u Americi), spomenik „Neznanom junaku“ na Avali, „Sfinga“ u Bukovičkoj banji, Svetozar Miletić“ u Novom Sadu, Njegošev mauzolej na Lovćenu, „Zdenac života“ u Zagrebu, „Grgur Ninski“ u Splitu…