Poreski (ne)obveznik

Davnih dana su normalni i napredni ljudi shvatili da je ideja Tomas Mora ipak samo jedna utopija koja ima svoje mane u korenu postojanja, a to je ljudska pohlepa. Manjkavosti komunizma i socijalizma je trebalo dorađivati, ali se one nisu desile i uz pomoć kapitalizma i Zapada su takva društvena uređenja uništena i odbačena.

Ali ni Zapad nije ostao isti kao nekad i on se menjao i popuštao, dozvoljavao i zahtevao. U centru svega je ipak ostao čovek. Izrabljuju se i koriste ljudi, daje manje ili više, razlike postoje od naroda  do naroda. Nekako mi se čini da je sve pomenuto bolje od nekog mutant društva kakvo je postalo naše. A naše se nekako vratilo na neka društva srednjeg veka. Despotija i feudalizam su u prvom planu. Kadija je taj koji te i tuži i sudi, aga mnogo uzima, a malo daje.

Kao običan građanin, svoja viđenja i zapažanja pišem po osećaju društva i života na svojoj koži. Pripadam siromašnom sloju, a taj sloj je i najširi kod nas.

Ako se država i društvo „hrani“ od poreza, od mene se nešto i neće najesti 'leba. Ovo pominjem ne zato što mi je baš preterano žao, već zato što mi je žao sebe. Ne vršim nikakvu utaju poreza ili preskačem fiskalne račune, jednostavno za to nisam ja kriv, već država. Ljudi na vlasti ili kako ih vež zvali, u zadnjih dvadesetak godina, a intezivno u zadnjih par godina, doveli su da većina građana postane i pripadne siromašnoj klasi. Stezanje nekakvog kaiša, ili učkura, doveli su do života kakav nismo živeli u istoriji postojanja, ni posle najstrašnijh ratova. Život se pretvorio u stezanje stomaka i život u četiri zida.

Stegnut život ne troši, ne kupuje i ne plaća ništa. Nije lepo ni meni, ali nije lepo ni društvu. Sve je povezano. Mnogih je kao ja, nisam sam. Mnogo stvari nisam kupio i ne kupujem, ne plaćam i ne koristim. Svi koji se bave proizvodnjom i prodajom od mene nemaju baš neke koristi. Svi su na gubitku, koliko je to u novcu ne znam, ali znam da porodica gubi na kvalitetu života i na korišćenju osnovnih životnih radosti.

Ne posedujem nikakvu nepokretnost u svom vlasništvu, samim tim nikakav porez nisam platio i ne plaćam.

Ne posedujem automobil, ne plaćam registraciju, ne kupujem gorivo, delove, ne plaćam majstore, putarinu.

Ne idem na more i ne plaćam aranžmane, ne posedujem čak ni pasoš.

Sve je minimalno i umanjeno pa i ukupan zbir na fiskalnom računu pri kupovini svega i svačega.

Kupovina kućnih aparata i nameštaja kod mene ne postoji, a zanavljanje postojećeg je već trebalo da bude.

Korišćenje telefona i interneta je u vidu pretplate i ništa više od toga, a moglo je biti sa postpejdom i do 4 mobilna telefona.

Za usluge majstora ne dajem skoro ni dinara, jer sve obavljam sam ili kroz reciprocitet radova sa prijateljima i poznanicima.

Za sve nabrojeno, da nam nije stegnut učkur, mnogo porodica bi platilo PDV ili neki drugi porez. Fabrike bi prodale svoju robu, tržište bi bilo jače i samo društvo bi trošilo. U lanac bi se uključile i mnogo drugih, stranih firmi, koje bi imale interesa da dođu i borave na našem tržištu.

Svi bi bili na dobitku, ali iz nekog razloga to nije tako. Data opravdanja od strane vlasti su nekad nerazumljiva, a ljudima koji se razumeju mnogo više od mene i smešna.

Ostaje nam da tapkamo u mestu, a meni je već preko glave to tapkanje, napravio sam već blatnjavi trag, a cipele prljave, bušne...