Narod

Narod je kao čelik,  nosi, trpi i opstaje sve dok ga rđa ne pojede ili ne bude pretopljen.

Rodiš se i ne biraš gde. U jednom životu se pojaviš i budeš Afrikanac, u drugom Kinez, a u trećem osvaneš u nekom porodilištu u Srbiji. I dok hodaš po Zemlji, pripadaš, navijaš i stvaraš za narod i domovinu u kojoj si se (s)našao. Tako sam i ja došao i sada sam tu, navijam, pripadam i stvaram...

Pripadam slavnom srpskom narodu na koga sam ponosan i koga se ne stidim.

Da li se razlikujemo od drugih naroda, imamo li veće uši, glavu, noge ili ruke od drugih? Ne, vidim da smo isti kao i ostali.Vidim da smo sposobni da rodimo i odgajimo dobre, ali i loše ljude, kao i ostali.

Ponosan sam na istoriju svog naroda, na postojanje i na dela koja su ostvarili naši predhodnici na ovoj planeti. Osim zvanične istorije srpskog naroda, postoji i ona nezvanična, po kojoj neki smatraju da smo preteča i postojbina mnogih drugih naroda, graditelji raznih kolosalnih i zaboravljenih građevina i osnivači kulture pre same pojave trunke civilizacije kod drugih. Od hiljadugodišnjih kalendara, preko podzemnih tunela Evrope, Atlantide, do kulture i pisma, čovek ostaje nem i zabezeknut. Neproverenih i poluistinitih priča i činjenica sa raznih strana je mnogo. Verovati ili ne, da li jesmo ili nismo, mi smo tu, evo nas, njihovi potomci.

Kako onda posle tolikog postojanja nismo uspeli da postanemo ''super'' narod kome loši ljudi ne mogu ništa, koji su sposobni da se organizuju i urede bolje od ostalih naroda? Kako nismo postali sposobni da prepoznamo loše ljude i da ih izbacimo iz društva, da ih izolujemo u neku pećinu i tamo ih naučimo dobroti i svim plemenitim delima? Pitanja bez odgovora mi gase istinitost priče o super narodu i ukazuje da dobro nije doraslo lošem, bar ne još.

Da smo super narod, mi bi se organizovali i bili moćni po svim pravcima i smerovima i ne bi dozvolili rasejanje i gašenje nacije kako nam se već to dešava godinama.

Ne bi dozvolili da budemo u ropstvu Otomanske imperije, predvideli bi oba svetska rata, propast komunizma, građanski rat, inflaciju i bombardovanje devedesetih. Ne bi nam se desila asimilacija i okretanje protiv sebe samih, ne bi se tukli i ubijali zbog različitih mesta življenja, korišćenja jednog ili dva viška ili manjka slova u pismu i govoru ili različite kose i brkova, ne bi...

Ali sve navedeno nam se desilo i još uvek se dešava. Nije više bitan ni vladar ni vlast, isto se ponašamo i isto dozvoljavamo. Zube pokazujemo samo na regrutaciji za vojsku, ali ni toga više nema, tako da ostajemo nasmejani i kada nas biju sve dok se mišići lica ne opuste i onda dobijemo umorni i propali izgled lica.

U današnje vreme trpimo i gutamo servirano. Veličamo ljude koji nam nisu ni do kolena, verujemo slepo otpadnicima koji ne znaju ni nos da obrišu. Ne osvrćemo se, ne gledamo sa strane, već samo pravo i šta na tom pravcu vidimo to i uzmemo zdravo za gotovo. Kada se pojavi glas razuma odbacujemo ga rukom u najjačem zamahu uz obazrivi pogled da nas neko ne vidi i ne prijavi...kome, gde? Plašimo se valjda nekog Golog otoka, neke apsane ili robije. A vreme teče i odlazi, bliži se kraj jednakosti. Šta danas dodati od dobrih dela na vekovno postojanje? Imamo li šta i da saberemo?

Ćutimo na oduzimanje imovine, novca, pa tapšemo na vraćen delić...

''Da, ali tako mora i treba'', reći će neka uplašena duša u zabludi. Možda i treba, ali da li znaš ''uplašeni'' čoveče, da daješ svoj oduzeti novac na pranje službenih automobila, na ćevape i pljeskavice, na viski i odela, na putovanja, vile i vikendice...da, to i sve što se kotrlja i kreće, plaćaš ti, ''umorni'' građanine. Plaćaš olovke i papir, ručkove, večere, stolove i stolice u kabinetima, kerozin u avionu, benzin u trolitarskim motorima limuzina, stranačke preletače u opštinama i skupštinama, sudskog izvršitelja, držač za noge i frizure, TV emisije, struju i vodu, bilborde i reklame, tunele i puteve...i šta još da znamo i šta još da ne znamo. Legalno pljačkaju, a mi gledamo i navijamo, pa nam i krivo što nas ne pljačkaju ''naši'' već ''njihovi, što je uzimanje u toj boji, a nije u onoj drugoj...kao da je to bitno.

Dan po dan, dođe i period kada se više i ne pita, već se otima i uzima. Uzima pod plaštom napretka, krize i sutrašnjeg boljitka. Novac se sada deli kako vladar i vladarčići hoće, šakom i kapom kao da je to onaj njihov zarađen nošenjem gajbica i novina.

Plašljiv i ćutljiv, narod guta knedle, žive i vruće kao da žuri da pojede i da pobegne, da stigne na mesto gde će jesti supu na miru bez osvrta na jaram i teret na leđima.

I ćutaće i gledaće svoju propast sve do vremena kada shvati da je život jedan i da je prošao uzalud.

Od srušene Atlantide i izgubljenog tunela se ne živi već od današnjih dela sa ovozemaljskim ljudima. Ne skrivajmo se i ne bežimo jedni od drugih, popravimo svoje mane, veličajmo vrline drugih.

Sada i odmah, jer danas je već kasno.