Luksuz

Klikeri, okrugle loptice za igru dece. Nekada omiljena, a sada zaboravljena igra na zemlji oko rupe napravljene dečjom petom i grajom oko nje. ''Ispidži se, ispao si...'' orilo se po poljanama i zemljanim sokacima. Nije bilo bitno kakav je kliker, da li je običan, plastičan, stakleni ili keramički, bitno je da ''radi'' i pogađa. Bilo je divljenja na one staklene sa sedam ili osam pera, a na pojavu keramičkih, ''američkih'' brada je išla dole. Ove zadnje imali su samo pojedinci i na pitanje roditeljima kada ću ja da imam takav, dobijao sam odgovor: ''Ma šta će ti taj luksuzni, lepši je taj što imaš.'' Prvi put sam poželeo da imam i ja taj ''luksuz'' i ta želja ostala je i do dana današnjeg. Uvek prosek nikad nešto iznad, samo ono što me sleduje, samo osnovno. Nikada pločica ''lux'' ili ''de luxe''.

Ne postoje propisi i uputstva kako treba da izgleda život po socijalnim klasama, ili gde će ko da pripadne, ali razlike postoje i mi u te razlike ''upadamo''. Većina nas je već propala u najdublje i najveće razlike i sada smo na samom dnu. Za nas više ne postoje klase, mi smo u jednoj gde je sve postalo luksuz. Propadanje do dna nije samo zbog manjka novca, jedan dobar deo je i zbog podmetanja noge svih onih kojima treba legalno pljačkanje običnih ljudi. Dovoljno je da neko iz vlasti smatra da neka stvar ili usluga zavređuje pločicu ''lux'' pa  da se na nju nakače razni doprinosti, porezi, akcize i druge pijavice za prikupljanje novca.

Pojava novih taksi ili akciza, u većini slučajeva se lepe na prevozna sredstva u vlasništvu građana. Valjda se razmišlja, kada ga već imaju, da ga bace neće, platiće to oni.

Osim goriva koje vozač mora da plati, da bi vožnja bila legalna, mora da se plati i carina, porez, registracija sa silnim taksama, atest plina, pa reatest, delovi, putarina, kazne za saobraćajne prekršaje, održavanje...

Dok se svi nakače i čupnu po malo, da ne bi bio očerupan, vlasniku je bolje da gaji perje u svom vozilu i da ga pretvori u kokošinjac. Ne razlikuje se staro od novog, bezvredno od vrednog, plaća se skoro sve isto. U takvoj situaciji vlasnici ste ''luksuznog krša'' koje je već davno trebalo da bude pretopljeno u žilet ili klap šarku na ormanu.

U zadnjih par godina, trgovina se svela na kupovinu samo osnovnih namirnica za jelo i par sitnica za ličnu higijenu. Kupuje se samo ono što se mora, bez iskakanja u kolosek ''da probam'' ili ''da se ponovim''. Nema zanavljanja nameštaja, kao ni kućnih aparata. Ono što imamo i dok radi, to nam je. Uređaji na akcijskoj sniženju su oni sa najlošijim karakteristikama, sve ono što je kvalitetnije je skupo i ulazi u kategoriju ''lux''. Dogovorom i monopolom uvoznika i prodavaca se drže visoke cene brendiranih marki, iako se moda i tehnika ubrzano menja i zastareva.

Naše tradicionalno mesto sastanka, muzike, tugovanja, dobre hrane je kafana. Mesto gde se vode razgovori, sklapaju poslovi ili proslavljaju dobro završeni, mesto ''na po jednu'' su pusti i prazni. Otići u kafanu je misaona imenica i privilegija malobrojnih. Ako bi se i našli na ovakvom terenu, presabiranje i brojanje novčanica po džepovima je normalna aktivnost, kao i molitva Bogu da ne naiđe još neko za čašćavanje.

Kolektivni ručak za porodicu ili pristigle rođake nisam ni pomenuo jer nema potrebe da se ponavljam da je i to ''lux''.

Iako je školovanje ''besplatno'', dok dete ne krene u tu istu školu i dok ne odraste, na pelene, hranu za bebe i garderobu, kao i na igračke i sve drugo neophodno da se dete razvija i raste, potroši se pravo bogatstvo.

Tih godina porodica će dobiti monetarni udar iz kojeg neće moći da se oporavi skoro nikad. Na sve pobrojano koje je potrebno za decu, država je nakalemila poreze, a uvoznici i trgovci nekontrolisane marže, a sve po ranije pomenutom sistemu, ''imaju dete, neće ga baciti''. Ne postoje zaštićene kategorije društva koje ne treba dirati i opterećivati, kojima ne treba ''nabijati'' kompleks da su ''luksuz'' ovog društva.

Za nastavak rasta svakog deteta je i školovanje, zdravstvena zaštita, bavljenje sportom... Školovanje za koje se govori da je besplatno jeste ako se računa samo sedenje u klupi. To sedenje država ne naplaćuje, ali sve ostalo je dato ''zelenaškim'' izdavačima i prodavcima da nam prodaju, od sveski, olovki pa do samih knjiga. Pa ako i izdržimo osnovnu i nekako srednju školu, fakultet će sigurno biti  veliki luksuz za bilo koga od nas. Nije bitno ni koja se visoka škola pohađa, sve su skupe za bušan džep. Ni nošenje gajbica, novina ili jutarnjeg mleka ne pomaže da nam đaci opstanu kao studenti.

Za sportske ili kulturne aktivnosti, za svoju decu ili imamo malo ili ni malo, pa će se i ovaj segment života smatrati luksuzom.

Odlazak na letovanje, zimovanje, bilo kakvo putovanje, čak i na lokalni izlet je postalo luksuz. Komšijski susret, večernja sedeljka, proslava rođendana ili bilo kakvo slavlje je u ''lux'' varijanti.

Krštenje, venčanje, sahrana, od crkvenog cenovnika koji nije po sistemu ''daj koliko imaš'', do opštinskih paprića, sve se plaća i sve je ''lux''.

Da li će doći vreme da i prosjaci po ulici odrede svoj cenovnik? Kada mogu i drugi, mogu i oni da učestvuju u našem luksuznom životu.

Luksuz je otići i kod lekara, a još veći je da ste ozbiljno bolesni, a svakako je kada Vam doktor prepiše lek koji nije na pozitivnoj listi i kada morate da ga kupite.

Luksuz je i trošiti električnu energiju, grejati se, posedovati telefon, fiksni ili mobilni, a još veći je da to ima svaki član porodice.

Luksuz je koristiti taksi, otići na utakmicu, bioskop ili pozorište.

Luksuz je kupiti trenerku i otići na trening, a o kupovini bicikla da ne govorim.

Luksuz je kupiti  kasicu prasicu jer neće služiti ničemu, osim za skupljanje prašine.

Luksuz je kupiti nešto za jelo u prolazu, kao i kupiti lubenicu ili sladoled.

Luksuz je izvaditi bilo koji lični dokumetnt, jer za njega treba uplatiti dve ili tri takse ili provizije.

Luksuz je praviti zimnicu, napuniti zamrzivač, kao i frižider.

Luksuz je...biti živ!

Luksuz je sve, osim vazduha, njega nam, još uvek nude besplatno.

A možda je sve ovo san, ili smo u nekom eksperimentu, možda se pojave i vanzemaljci i spasu nas...možda...

Iz toga što smo veliki korisnici luksuza, proizilazi da smo mi neka ''de lux'' nacija i valjda nas zbog toga sve manje i ima...valjda, možda, ko to zna?