Ćelija

U korpi jabuka, jedna trula pokvariće ostale zdrave i čitave.

Istupljeni i oštećeni zupčanik, istupiće i pokvariće i druge u nizu.

Za izbacivanje, zamenu ili popravku smo mi tu, ljudi koji imamo moć da mislimo,  donosimo odluke i imamo alat da sve to i uradimo.

U jednoj velikoj korpi, organizovane su društvene mašine sa svojim zupčanicima – ljudima.

I jesmo na neki način jedna velika korpa, samo mnogo komplikovanija.

Čovek kao osnovni element skupa koji se zove društvo, jeste sam stub i osnova, ali da bi ta osnova bila zdrava i podnela sav teret, ona mora da se kleše i oblikuje. Prva i osnovna radionica za davanje kontura, čvrstine i znanja jeste porodica, koja predstavlja jednu malu ćeliju u saću društvene košnice.

Brigu o košnicama i pčelama vodi pčelar, koji za uzvrat dobija proizvode koji mu pčele spreme. Dobar pčelar voli svoj pčelinjak i poštuje ga, leči, prehranjuje, nosi i prenosi. U takvoj ''firmi'' svi su napredni, srećni i zadovoljni.

U našoj ''firmi'', u kojoj se ''pčelari'' menjaju ''kao konji kod Cige'' i samo bi da ''oberu'' med, ''pčele'' su nezadovoljne, umorne, iscrpljene i besne, a njihove ćelije oštećene, bez nege i popravke.

Naše porodice, u koje se svi kunu i zaklinju, pred izbore su u žiži, veliča se zdrav odnos, snimaju napredak i moć, a lice pravih i onih koje su u većini i koje se ne pominju su u rasulu, bez ostvarenog i vidljivog cilja. Najstariji članovi domaćinstva, u trci za zaradom i preživljavanjem su u dnevnom i nedeljnom haosu. Ustaje se rano, odlazi na posao, radi se po 8 do 12 sati, odsutnost iz kuće je po 10, 12 ili čak i 15 sati dnevno. Na 12 sati odsutnosti, dodajem četiri sata sna i sat vremena zauzetosti po ličnoj osnovi, sa ukupnim zbirom od 17 sati odsutnosti iz porodice i 7 sati mogućeg susreta i vaspitavanja svojih potomaka. U sedam sati dnevno, ako se usklade smene u školi, ako se ne ide u prodavnicu ili na neko drugo mesto, staje vaspitavanje stubova društva. Kako to uraditi, kako preneti sve ono što znamo? Svaki dan se presabiramo da li je i naše znanje ispravno, da li vaspitavati decu da budu dobri ljudi ili da budu mufljuzi i prevaranti. Ovi drugi su uspešniji i bolje se kotiraju.

U pomoć porodici bi trebalo da uskoči i škola, koja u većini slučajeva odmaže nego što pomaže. Poluispredavane ili slabo objašnjene lekcije, tera nas na dodatne časove koje moramo da organizujemo ili da platimo.

Često sama borba za život određuje prioritetne obaveze i stvari koje se svode na kiruju, račune, prevoz. U takvom metežu, presabiranju, neuroza se nameće i pojavljuje kao obavezno stanje. Da li je fizički prelomljen i psihički umoran čovek spreman za sedam mogućih sati vaspitavanja?

Pomoćii od drugih nema, a i kada se dobije, recimo od svojih roditelja, ona je u svojstvu kritika i kritika i kritika...

Na obična pitanja dece, šta i kako, odgovaramo ljutito svaki treći, drugi, svaki put. Kada to preraste u dečji komentar, ''šta ima da ga pitam, vidiš da nije normalan'', tada se deca okreću traženju odgovora od drugih. Ti drugi su nekada bili u klubu, na treningu, na utakmici, borilištu, ulici...a danas se ti drugi nalaze na internetu. Virtuelni ljudi sa avatarima iz mašte, ljudi različitih kultura i pogleda, različitih staleža, formiraju sebe kako im mašta dozvoljava, a ovi drugi ih kopiraju, dogradjuju, pregradjuju i na kraju pokušavaju da realni život kopiraju sa opcijom ''paste''. 

Tako dobijeni odgovori se slažu i grade naš budući stub društva, koji ne zna nos da obriše, ne zna ekser da ukuca u drvo i ne zna da brzine idu u ''H'' ili sada u ''Ж,'',  ali zato zna za vrednost Sekinog sata, probleme Kardašijan porodice ili za ''iz X u 1''.

Kao redovna pojava u ''našoj'' porodici je svađa, alkoholizam i beg u zaborav na 5 minuta. Da bi pobegli iz takve situacije, porodica mora sama da se izbori. Čupanje jednog ''upalog'' u alkohol podrazumeva duplo ječeg od njega uz podršku i ljubav svih ostalih u porodici. Kako da se sve te kockice uklope i takva osoba spase?

Za sve ove i druge probleme, kao podrška, trebalo bi da se uključi i socijalna služba, ali osim u filmovima, te i takve ljude niko ne zna, niko i ne viđa. Pomoći u nevolji dok ne bude potrebe za nekom drugom službom i od bolje sprečiti nego lečiti, ostalo je boli me uvo, meni je dobro.

Da se vratim pčelarima, onim lošim, kome su pčele počele da lete, da se rasipaju i pripajaju dugom roju i tamo privređuju i prave med. Neka se takvi pogledaju u ogledalo, videće da su postali medvedi koji ruše sve pred sobom ne bi li uzeli i ovo malo meda što je ostalo.