Tmuran dan

Od svih delova tastature, najviše koristim dirku „Del“.  Kroz odškrinutu zavesu zevam i gledam u tmuran i sumoran dan. Nadam se da komšije neće da pomisle da sam neki manijak koji im gleda u stanove ili da sam neki snajperista, terorista ili.. šta već.

Kakav dan, takav i ja, samo ja još tmurniji, mračniji, ćutljiviji...

Osećam da me ljudi gledaju kao robota sa rancem na ledjima koga je progutala kosa. Možda se neko plaši, možda pomisle da sam čudak, možda me se i klone? Uhvatio sam sebe da prelazim ulice bez gledanja levo, desno, bez osvrta na svetla semafora. Ne vidim i ne opažam ništa. Uz put računam, prebacujem, dodajem, molim se Bogu, tražim izlaz iz mraka. Razmišljam gde grešim,zašto sam kriv, ko me je osudio. Stvaram sliku da pljačkam banku, neku radnju... Dok hodam možda i pričam sam sa sobom, možda sam dogurao i do tog stadijuma, to još ne znam.

Tražim malo, ne puno, ne mora letovanje, zimovanje, vikendi, kafane...tražim samo da mogu da budem čovek. Ne želim da budem životinja, zver koja me tera da budem grešan. Ne želim i neću.

Da li ste me videli u gradu, na ulici, u selu, na putu, u firmi, prodavnici...jeste sigurno. Mene, njega, nju, njih, izgubljene ljude u bedi. Svi smo isti. Videli ste ljude koji ne shvataju zašto i kako su došli do propasti. Ne shvataju gde greše ako su radni, vredni, marljivi, trude se, pošteni su, pažljivi... Da li treba da budu drugačiji? Da li oni mogu biti neko drugi? Vaspitavani da poštuju čoveka i prirodu i sa usadjenim ljudskim osobinama ne mogu biti secikese, banditi, prevaranti, ljige... Ne mogu,a moraju.

Malim novcem se prodajemo glupljim, ružnijim, smotanijim od nas. Dok se prodajemo ćutimo, čak se i smejemo. Kako izvagati izmedju uzdignutog čela i gladne dece sa ispruženim tanjirima?

Ko nema i nikad nije imao takvu dilemu taj i ne može da rasudjuje. Može samo da osudjuje, presudjuje ili da se vrti u krug.

Postaju mi jasne (ne)prilike vremena kada su ljudi dizali bune i revolucije, kada su postajali komunisti, fašisti...

U takvom svetu, ništa nije sveto, sve je prljavo i pokvareno. Iz takve pomračine isplivavaju (ne)prijatelji, poturaju nogu i spremni su da gaze i posle pada. Nema ni fer pleja, ni faula, ni penala, ničega.  

Oni koji su spremni da gaze preko ljudi, su se priklonili secikesama, banditima, prevarantima, ljigama i postali su isti kao oni, zaraženi su virusom. Virus se širi i napada zdravo tkivo. Ko će i kada pobediti, dobro ili zlo? Vesnik pobede se još ne vidi, desiće se kada dobro ojača i kada ga ima više od zla. Do tada hodamo kao izgubljeni, bez osvrta na okolinu, bez pogleda levo, desno, bez semafora.