Hitna pomoc

Zakletva, humanost, donori, reklame, laseri...sve je džabe i sve je farsa, krenite prvo od Brufena i zavoja, krenite od početka.

Po povratku sa takmičenja, moj sin Goran došao je kući sa povredama palca na ruci i nožnog zgloba. Povreda noge nije bila ozbiljna, ali povreda prsta i njegovo modrenje me je nateralo da hitno krenemo kod doktora.

Nedelja, vreme oko 21:00, ne radi Dom zdravlja, ne radi dečji dispanzer, radi samo Hitna pomoć i bolnica.

Kada gradjanin ima potrebu da ode kod doktora u vanradno vreme ili u vreme praznika ili neradnog dana, dok ne pronadje prava i otključana vrata, može da prodje i dva sata.  Nekada to vreme i nemamo, a nekad razlog dolaska prodje sam od sebe ili ga zaboravimo.Znao sam da moram da se javim u Hitnu pomoć po uput i znao sam da će me poslati u bolnicu. Iz tog razloga, napravio sam se „lud“ i odmah otišao u bolnicu. Ako srpske bolnice zamišljate kao Urgentni centar, američka serija koja je snimana i u srpskoj verziji, probudite se, 1, 2, 3 ustaj! Znajte, toga nema kod nas.Primila nas je medicinska sestra na šalteru, ubeležila u računar i rekla da čekamo ispred sobe 1, doći će doktor.

 Pored sobe 1 je i soba 2, 3 i 4. U jedinici je ortoped, u dvojci hirurg, u trojci kardiolog.... Sve ordinacije imaju zajednički maleni hol koji se nastavlja na kraći hodnik. Hol je pun ortopedskih kolica i kreveta na točkiće. Dijagonalno od ordinacije broj 1 je spoljni ulaz sa leptir vratima koja su se neprestano otvarala, lupala i zatvarala, a prostorija se punila bolesnim i povredjenim ljudima. Svi smo se zgurali i čekali, večernji i noćni pacijenti srpskog zdravstva. Svi pomešani, nagurani, bez trijaža, bez nadgledanja. Stojimo i čekamo doktore za ordinaciju broj 1, 2, 3...

Čovek oko 50 tak godina se previja od bolova, teško izdržava, legao je na pokretni krevet sav sklupčan i bled. Žena od 60 godina, sedi na ofucanoj stolici od skaja i presavija se od bolova sve do poda.

Dvoje starih ljudi, baba i deda, sedoše pored mene, šuštanje iz pluća uz vrtloženje u grlu daje zvuk pokvarenog usisivača. Neki mladić skakuće na jednoj nozi, druga mu je povredjena, odlazi kroz hodnik do rengen „snimatelja“.

Prolaze dve medicinske setre, jedna u plavoj druga u roze uniformi, svi bi da ih pitaju nešto, ali one vešto izbegavaju odgovor : „Čekamo doktora, stpite seeeeee!“ Piskavije i ružnije glasove nisam čuo u životu. Otišle su u neku prostoriju iza prijemnog šaltera. Oko praznih ordinacija šetala se još jedna mladja medicinska sestra, koja je pokušavala da umiri one najbolesnije i najglasnije, ali posle nekog vremena i ona je počela da se ponaša „papagajski“... „čekamo doktoraaaaa...“

Skakutavi pacijent se vratio sa snimkom u ruci, naslanja se na zid, nema mesta da sedne. Čovek na pokretnom krevetu pocinje da jauče sve glasnije, prevrće se i udara rukama u ispucali skaj. Žena na stolici se savila skroz do poda i preko druge stolice, bolovi su joj sve jači. Pogledao sam u Goranov prst, sada je bio skroz plav i na dodir ga je bolelo. Ljutnja, bes, brojanje do deset, graške znoja, promena boje lica... Da li da se derem, cičim, vrištim, da li da im polupam nešto, neki luster, vrata i time obtratim pažnju na nas koji čekamo? Ne znam, preovladava zdrav razum, pobedjuje strpljenje i brojanje.

Pojačanje stiže, u pratnji roditelja dolazi još dvoje dece, jedno zbog izvrnute noge, drugo zbog udarca u ruku.

U holu se čuje jauk, huk šištavih pluća, jecaj i žamor pratioca pacijanata. Razaznajem psovke i kletve.

Iz ordinacije broj 2, izlazi žena i traži neku medicinsku sestru za pomoć. „Ukebala“ je nervoznu u zelenoj uniformi, traži „gusku“ za svog oca koji je ležao u ordinaciji na stolu. „Daćemo Vam gusku, nije problem, ali moraćete sami da je postavite, mi to ne radimo“, reče sestra zabezeknutoj ženi. „Ali gospodjo, ja sam mu kcerka...“, sa guskom u ruci žena je gledala u „zelenu“ sestru koja je odlazila u pravcu mirisa kafe.

U prostoriji pored prijemnog šaltera sada već punoj medicinskih sestara, pristigao je i medicinski brat u plavoj uniformi. Cika, smeh i miris kafe punio je hol sa pacijentima. Svi smo gledali u pravcu poluotvorenih vrata i iščekivali DOKTORA.

Olakšanje kada je došao dr Fantom i kada je prst snimljen i zbrinut, nije u meni zaboravilo sliku koju sam video i doživeo. Ovakve scene se dešavaju svaki dan, ne samo u ovoj bolnici, ne samo u ovom gradu, već u celoj Srbiji. Pogled gadjenja i mržnje koji uhvatite u očima pojedinih medicinskih radnika je pogled bolesnika koga treba lečiti, a ne da nas oni leče.

Ovo nam ne valja ništa!