Budala

Budak je prosta i skoro uvek tupa alatka bez komplikovane upotrebe. Ne zahteva mozak, samo jake ruke. Od budaka je i sama budala nastala.

Budala nije teško biti, tada sramotno, a danas normalno. Tada su budale bile budale, a normalni bili normalni. Danas se sve izmešalo, čak je i poželjno da te neko nazove budalom, bolje se kotiraš i bolje profitiraš. Vrednosti se pomešale, izgubile i zaboravile.

Dobiti zvanje budale danas i nije teško, a značenje je ponekad i konfuzno.

Budala će biti nazvan gotovo svaki motorciklista, a skoro sigurno onaj sa prodornijim auspuhom i onaj koji juri po ulici, kao i svaki stariji bajker i svaka žena.

Budala je i biciklista, pogotovo ako ga obilaze kolima ili ako okreće pedale po nekoj vrućini ili lošijem vremenu.

Budala je i svaki muškarac koji dobije treću ili četvrtu kćerku, a možda bude i onaj koji ima više od dvoje dece.

Budala će biti i onaj koji kupi ili proda neku nekretninu ili skuplju pokretnu stvar. Uvek će se naći neko ko će ga tako nazvati bez obzira što se «napenali» prvi u kuću da čestita i popije neku za čast.

Budala je svaki sportista koji uzorno i uporno trenira po svim vremenskim prilikama, isti onaj koji ako postane poznat bude naš heroj koji ostavlja srce na terenu.

Budala je i uzoran djak, dobar student, a pogotovu su budale «klikeraši».

Budala je ratar koji zaseje više nego ostali ili koji promeni kulturu zasada. Naravno da je budala i stočar ako ima više stoke od ostalih.

Budala je i onaj koji ne gleda Farmu ili Parove, ne prati muzičke izbore za Slavuje Balkana, ne pije rakiju i pivo.

Budala je onaj koji čita knjige, koji piše pesme ili ih javno recituje.

Budala je i pošteni sudija i borac za ljudska prava i samohrana majka i pekar koji pravi dobar hleb i mesar koji prodaje sveže meso...

Budala ili budalica je i zaljubljeni tetreb ili tetrebica do prve svadje ili tuče.

Budala je i svaki policajac, a pogotovo ako uhapsi nekog kriminalca.

Budala je svako ko se razlikuje od okoline koja je zarasla u korov i travuljinu. Nije teško dobiti epitet budale ako se nađemo u ulozi nabrojanih ili nekih drugih nepomenutih, a normalnih ljudi.

Iskrivljena slika starog televizora se mulja ispred očiju, hipnoza i pospanost uveliko traju.

U ovakvoj okolini mlad čovek i ne može da sazna šta je normalno, a šta nenormalno, šta je crno a šta belo, ne zna ni plus ni minus... Ko će mu to pokazati, objasniti? Očigledno niko ili malo njih. Stići će do granice babskog ogovaranja i pretvaranja u «sivu masu», spremnoj za oblikovanje i dobijanje svog koda i broja. Na kraju se «masa» smešta u posebno ogradjene prostore i odatle pušta samo kada treba da glasa ili kada treba da nosi teret ili teški kamen. Slika budućnosti je radni geto sa čuvarima na zidinama, sa «masom» uz logorsku vatru, sa bosom decom koja se igraju sa šarenim psima i mačevima, gde svi čekaju da se rodi biće koje će pronaći put iz geta u normalni i sunčani predeo kojeg će se sećati kao kroz maglu.

Za sada smo se previše ušuškali i uljuljkali u slike elektrona koje nam se plasiraju, u jedno letovanje godišnje u jedan kreditičić, u jedan automobilčić...

Zadovoljni šarenim lažama, ja nisam i nikada neću.