Škola

Nikad nismo voleli prvi dan u školi, ni ja ni moji drugari. Nismo voleli ni odmah datu temu za pisanje, “Kako sam proveo letnji raspust”. Šta god da napišemo, nije bilo dobro. Učiteljica je tražila greške u pravopisu,tražila je zareze, tačke, navodnike. Mi smo samo pisali, onako, na brzinu, s’ brda, s’ dola, navodeći sve bitno i nebitno što se desilo i šta nije. Žurili smo da to napišemo i da idemo napolje, samo napolje i samo igra, dok je napolju leto.

Za knjige je bilo lako, ako nisam imao nove, za stare nije bilo problema. Uvek si mogao da ih preuzmeš ili kupiš, od brata, sestre, komšinice… Knjige su “sto godina” bile iste. Nisu se menjale, ni korice, ni listovi.

Svako slovo, reč i lekcija je bila ista. Niko mi nikada nije zamerio za staru knjigu. Sveske i ostali pribor, to se kupovalo uz žvake.

Nešto smo naučili nešto nismo, to što nismo, nisu nam bile krive polovne knjige.

Danas je sve nešto “na nivou”. Plejada “stručnjaka” nas ubeđuje u dobro nečega što odmah vidimo da je bez reda i poretka. Sva objašnjenja počinju : “ Na osnovu istraživanja stručnjaka sa univerziteta…” i time se pozivaju na izmišljene analize ili ankete bezimenih lica, tj. tamo nekih. Zbog takvih i njima sličnih, koji svoje zarade kriju pod plaštom obrazovanja i nauke, imamo danas skupo plaćeno osnovno obrazovanje dece. Kad napišem skupo, za sad mislim na novac, a za druge nastupajuće devijacije stanovništva pozabavićemo se uskoro.

Školska godina je tu, za neki dan deca kreću u školu. Imao kalendar ili ne, to se oseća. Oseća se stidljivije Sunce i mirišljavi vazduh na sve zrelije voće i sve suvlje lišće.

Pri kraju prošle školske godine, škole su pravile spiskove i prikupljale zahteve roditelja za jedan deo besplatnih udžbenika. Deo roditelja se i prijavio. Drugi način nabavke knjiga je bio preko škole, bez jurnjave po knjižarama, već platiš i dobiješ u školi. Delili su se spiskovi knjiga, uplatnice, marketing, epp, sve u cilju što bolje prodaje.  “Ciganisanje” i blamaža za zaradom niskog morala!

Nisam se uključio u takve “akcije”, nisam imao 8 – 9 hiljada dinara za nove knjige, nego sam odlučio da ove godine izaberem model nabavke knjiga “polovno za polovno”. Od starijeg deteta imam komplet udžbenika koji neodgovaraju za mlađe dete ni po izdavaču ni po naslovu. Lekcije su iste, ali…

Skupio sam sav “višak” i u knjižari, zamenio dve moje knjige za jednu njihovu.

Ljudi se skupljaju, menjaju se knjige po trgovima, buvljacima, pronalaze se i preprodaju na internetu.

Da imam novca, zašto bih i kupio nove knjige? Iz dosadašnjeg iskustva, u školi se uglavnom popunjavaju  radni listovi, dok ostale knjige služe samo povremeno, neke retko, a veliki broj nikako. Kada se završi godina, kompletni udžbenici se menjaju, ili se toliko izmešaju izdavači da prošlogodišnji komplet ne mogu ni da poklonim nekome.

Pojedine učiteljice i nastavnici se ponašaju kao da su na fakultetu, ispredaju, čitaj pročitaju lekciju i prelaze na sledeće “čitanje”. Predavanje se svodi na prezentacije putem video projektora ili elektronskih tabli. Niko ne vodi računa da se nešto i zapiše, podvuče, da se proveri stečeno znanje.

Kontrolni radovi se daju šablonski, broj bodova puta broj pitanja, pa ko koliko dobije. Nema analize znanja učenika, kao ni smernica za dalji rad. Valjak se okreće i melje sve pred sobom, ako se spotakneš, završićeš u blatu ili pesku.

Ako postoje novine u predavanju i ispitivanju, zašto niko ne kontroliše samu metodiku koja se koristi kod pojedinaca. Metodika mora biti prilagođena uzrastu, a zahvaljujući tehnici, sigurno i može da se prilagodi  učeniku pojedinačno.

Sa jedne strane nastavnik koristi video projektor i računar, a sa druge ucenjuje učenika da kupi određeni udžbenik od određenog izdavača, koji možda neodgovara ni jednom ni drugom. Čisto lobiranje za trgovačke putnike, knjižare i izdavače, sa očiglednim aminovanjem Ministarstva prosvete.

Uloga ministarstva jeste da odredi i metodski razradi  teme, za svaku školsku godinu, da proveri i odobri udžbenike, a škole treba da prate rad svojih kadrova i poverene im dece, kao i poštovanje zacrtanog plana i programa.

Mogu sa punim pravom i javno da kažem, da, moje dete i ja hoćemo da biramo knjigu koja nama odgovara, jer deo gradiva i objašnjavanja su škole “bacile” na roditelje. Roditelji su postali učiteljice i nastavnici za onaj deo časa kada se samo pusti prezentacija. Roditelji su postali “krede”, lakše je njih guliti za sve i svašta.

Odoh da zarežem olovku, trebaće mi oko razlomaka, a Vama srećno u novoj školskoj godini i u nabavci knjiga i svega ostalog.

P.S. Neka se vrati vreme kada je 2 plus 2 bilo 4.