Nevreme

Nevreme koje je počelo početkom devedesetih i dalje traje, vetrovi i  kiše i dalje duvaju i padaju. Sreća pa snega nema. Od nevremena, narod se sklonio, nije hteo da pokisne, nije hteo da bude ćurka koja ne zna da treba da se skloni od kiše. Bilo je sve...neka  ostane bilo je, ne ponovilo se.

Pojedincima je trebalo dvadeset godina i podsetnik u vidu Vu-lina, da im kažu da je Oluja bila i prošla, da je nama ostavila žrtve i patnju i da treba da se taj bol i patnja obeleže. Kao da to mi, ostali nismo znali i bez njega i njih. Muka mi je od pojedinaca koji se prave patriotama, koji na sva usta pričaju o parastosu za žrtve o ovome o onome, a ne znaju čestito ni da se prekrste i pomole.  

Zašto „progon“ nije počeo da se obeležava odmah, još dok je taj isti Vu-tang-li bio „mali“ sa dugom kosom? Gde je bila tadašnja „uspešna“ srpska diplomatija kao danas? Danas je uspeh jedne diplomatije merena nedolaskom predstavnika zemalja na vojnu paradu druge države? Ja stvarno ne razumem više ovaj svet ili svet ne razume mene. I dobro je što mi je TV postao „riknut“ jer bi to i postao udarcem piksle u ekran.

Da se vratim na nevreme, da se nadovežem na njihovu oluju i ako uspem, kažem o našoj vremenskoj prognozi. U Srbiju je tih ratnih godina došlo mnogo sveta, što iz Bosne, što iz Hrvatske. Nešto ranije bilo je i nekih izbeglica iz Slovenije, ali u malom broju. Pomenutih ljudi je bila puna Srbija. Nije bilo porodice koja nije znala nekoga, a nadam se da nije bilo porodice koja im nije pomagala. Ljudi su došli sa nešto garderobe, neko sa traktorom, neko sa kolima ili kamionom, a neko i bez igde ičega. Sva beda i jad Srbije se umešala i pomešala, pa je sa rastućim buvljacima izgledalo kao da smo u nekoj državi nameštenoj za snimanje filma. Stizali su izveštaji o razmeštanju ljudi na sve strane države. Neki nisu hteli osim u Beograd i Novi Sad, a neki su otišli i na Kosovo. Nekima je bilo bitno da žive i prežive, nekima je to bilo i zagarantovano i tražili su odmah i mesto za posao.

Vreme prolazi, polako i nekako se smiruje život, deca rastu, neki se odseljavaju, neki se doseljavaju. Neko je dobio nužni smeštaj, neko je prodao imanje u zavičaju pa sada zida kuću, neko je već kupio kuću za keš, neko je već imao kupljen stan...

Ljudi polako ulaze u život starosedeoca, deli  se  dobro i loše sa njima, žene se i udaju, zajedno rade poslove. Rekao bi neko da se nije ništa ni desilo, kao da su ovde od uvek.

Narod koji je izbegao i narod koji je bio već u Srbiji nikad ne bih razdvajao na ove i one, jer svi dele istu sudbinu. Zbog lošeg života i mraka u tunelu, ljudi su nastavili trend sa početka devedesetih i da odlaze u svet po svoj beli hleb. Nastavili su sada zajedno. Koliko ih je otišlo? Ko to zna? Mnogo je sigurno, a možda i previše.  Odlaze generacije koje pamtim kao decu, a koja su stasala i porasla,  neće niko da trpi i čeka „nova radna mesta“.  Kako li se sada zove oluja koja traje i koja nas smanjuje? Gde su moje komšije, rođaci, prijatelji...gde sam ja? Eno ih u Australiji, Kanadi, Americi, Paragvaju, Urugvaju, Norveškoj, Sibiru... da nastavim da nabrajam, nastavnik geografije bi bio ponosan na mene znanjem. Otišli su na mesta za koja niko nije ni znao da postoje, otišli da rade i žive. A mi što ostadosmo, postali smo „izbeglice“ u sopstvenoj otadžbini. Nemaš stan, ne možeš da odeš nigde dalje od peške, šikanira te svako kome se može... Zar i ovo nije neka oluja? Znam, nije ista kao ona što se desila i ne može da se poredi, ali efekat je isti. Ovde nas je sve manje, a tamo nas ima sve više. A možda bi trebalo da se udružimo sa Sirijcima u prolazu, srušimo mađarski plot i odemo svu u Evropu. Da pitam Vu-lina šta je pametno, m?