Selo

Kada bi bio neki putnik koji prvi put prolazim kroz Srbiju, kada bih prešao onaj mađarski plot, pa sve do Leskovca, pomislio bih, kako je ova zemlja bogata i ravna, koliko njiva i zemlje, ovi ljudi nisu gladni.

A da li smo gladni i koliko, znaju naši stomaci. Leti je lakše, ne jede nam se meso već povrće, ali kad dođe jesen i zima, tada se oseti sva praznina stomaka. U zemlji poljoprivrede imamo i javne kuhinje koje hrane sirotinju i uboge ljude. Gladni ljudi, pa javne kuhinje, a zamislimo kada i javna kuhinja nema hrane.

Kako u zemlji poljoprivrede neko može da bude gladan? Neshvatljivo za nekoga, ali poznato za nas. Odavno naša zemlja nije poljoprivredna zemlja, seljaci su odavno postali kmetovi iz doba feudalizma, a i njih je sve manje...

 Selo i ljudi na selu

U Srbiji postoje dve vrste sela, ona siromašna i ona bogatija, bogatih sela nema. Siromašna su ona koje se nalaze u brdskim i planinskim predelima i ona ili nemaju stanovnika ili imaju jako malo, osipanje tih stanovnika je već davno završeno. U siromašna sela spadaju i ona koja se nalaze u ravnijim krajevima, ali koja nisu na nekim bližim ili većim putnim pravcima. Stanje u ovim selima je osipanje stanovnika u završnoj fazi, tj.otišlo je sve ono što je bilo za odlazak, ostali su oni stariji i oni sada čekaju kraj svoje sudbine, tu gde su rođeni.

Bogatija sela su ona koja se nalaze u ravnijim predelima ili ona koja su bliže gradu ili pak ona koja imaju proizvodnju nekih namirnica koja imaju tražnju, a gaje se u brdskim predelima. Osipanje stanovnika u ovim i ovakvim selima je veliko i intezivno i negde je na pola puta do ostanka samo starije populacije u selu.

Kako onda gledamo i čitamo o velikim pričama i akcijama da se ljudi vrate na selo i tamo zasnuju svoj dom, kada je slika skroz drugačija? Kao i sve, kod nas je postalo sve marketing i laž, pa tako i ovo. Otputujmo 50 tak kilometara od Beograda, od nekih manjih gradova i manje kilometara i videćemo pustoš ili nešto što će jako brzo da to i postane. Raspitajmo se kolika su odeljenja dece u seoskim školama danas, a kolika su bila pre deset ili dvadeset godina. Jasan pokazatelj koliko ljudi živi u njemu i kakav pontencijal ima. O akcijama povratka stanovnika u neko brdsko selo, koje nema čestiti put, a o struji, vodi ili nekoj drugoj komunalnoj usluzi da ne govorim i pominjem, nema smisla ni reći bilo šta, jasna je namera govornika da slaže i zavara.

Ta sela u brdima su izgubljena zauvek, teška srca to priznajem, ali je tako. Ali ako se ništa ne desi i u ravnici, nestaće ljudi i iz najbogatijih predela.

Ranije su se ljudi bavili poljoprivredom i od prosečne obradive površine od 5 do 10 Ha su mogli da žive, stvaraju, proširuju domaćinstvo, školuju decu... Danas je potrebno da imaju i više od 100 Ha da bi mogli da žive, a o nekom posebnom napretku i razvoju domaćinstva i da se ne razmišlja. Danas je potrebno da se „ubode“ kultura za tu godinu, da domaćinstvo ima punu kuću koja će da radi, da nema grada, nevremena , da je ministarstvo dobre volje... lutrija i kockanje u kojoj su mnogi i izgubili.

I tako, pošto treba mnogo za malo, mladi ljudi odlaze, sele se, idu u grad da rade za plate od 20 do 30.000 dinara, u gradu ima keša, u selu ga nema. U gradu ima škola, u selu je nema. Da bi se školovao neki srednjoškolac iz sela, za dnevni prevoz mu treba minimum 200,00 dinara. Odakle taj i drugi novac nekome koji svoje naplate ima u 3, 6 ili 12 meseci?

Svaka radnja u selu iziskuje odlazak i plaćanje prevoza ili goriva, sve je daleko, u gradu to može da se završi i peške. Samo na TV su doktori po seoskim ambulantama nasmejani i rešavaju sve, dok je u stvarnoj situaciji tako da Vam doktor iz ambulante ne može ništa osim pisanja uputnica za dalje i dalje i sve u krug dok ne platite privatnog lekara ili kliniku. Ne kažem da je u gradu bolje, ali je bolnica tu, hitne službe su isto tu, bar nešto je tu, onamo nema ništa.

U selu može da se jede dobro, to je tačno, ali ne može da se obuče. Živog novca nema ni za lek, kredit za kupovinu - nema, kartica i čekova – nema. Da, još nešto, letovanja i brčkanja nema, zimovanje, e to bi moglo, ako ima novca za skije i ostalu opremu.

Laž je kada se kaže da će se neko vratiti u selo. Kada se neko i vrati, to su ljudi čiji broj nije veći od broja mojih prstiju. Mnogo truda treba društvo da uloži da zaustavi tu negativnu migraciju koja prelazi u vođstvo. Shavtimo da nema vremena, gubimo vreme na akcije vraćanja ljudi, akcija treba da bude na ostanku onih koji već žive na selu.  Imamo pun grad sirotinje i prazno i bogato selo staraca.

Gde Vi živite?