Odmor

Kada dođe prvi radni dan posle odmora, pitaju me, „jel si se odmorio, kako je bilo na odmoru?“. Mislim se u sebi „šta kako je bilo, šta sam se odmorio?“, ali ipak odgovaram da sam se odmorio i da sam se lepo proveo, a ne znam ni gde ni kada.

Odmor čoveka i njegove porodice koji nemaju ni za hleb, hm, da li je to izvodljivo? Stalna „borba“ sa novcem i nemaštinom neće joj dozvoliti ni da spava, a da se odmori, neee, neće ni to.

Na more nisam otišao, na odmor za „vaučer“ ne, nisam ni tamo, na selo...ako može peške, otišao bih...

Od svega što se odmori kod mene, odmor je za moje lice. Lice koje ne gulim svako jutro strugajući bradu sa njega.  Odmor je i za moje spavanje do sedam, ne ustajem kao veštac u četiri.

Ne želim da ovo bude žalopojka, ali ipak je jedno stanje naroda koji su u situaciji kao i ja. Mislim da ih ima dosta i da zavređuje pažnju, a ja ću da se potrudim i da zabeležim ovo kroz ovaj tekst.

Jutro

Ne ustajem po satu, ne ustajem u četiri, ustajem kada se naspavam ili kada me zaboli L4 i L5, pa tako i ne mogu dugo, najkasnije do sedam. Još pospan lutam po stanu, tražim džezvu koja i stoji na svom mestu, kuvam kafu i odlazim na terasu. Terasa je postala moja Grčka i moj Dunav i moje jezero i moj bazen. Terasa je jedino mesto gde mogu da odem a da mi ne treba ni dinar ni evro. Tu plaćam sam sebi. Dva protezanja i kafa je gotova. Pijem je sam, ćuteći, tako mi „duša ište“. Imam vremena da prelistam net kako želim uz podršku komšijskog Wi-fi.

Sada imam vremena i da odem u kupovinu, ali ta kupovina se brzo završava po sistemu,  kupi hleb i idi kući.

 

Dan

Sada imam ceo dan na raspolaganju, dan da organizujem kako želim . Tako je samo na papiru, u životu je sasvim drugačije.  Da vodim decu na bazen, nemam novca za to, da ih vodim na jezero...odmah stajem, sa tačkama.

Presabiram se i brojim dane, koji je danas po redu, peti – dan za lubenicu, treći – dan za slatko ili drugi – dan za sladoled. Sada sam slobodan da čitam, pišem ili odgledam neki film, ali ništa od toga, popravi ovo, zavrni ono, idi kod Janka, idi kod Marka, pomozi Janku... Svi znaju da sam slobodan, svi me se sete u ovom periodu, svima trebam, dobra sam roba za DŽ.

Stižem da odem do dece, koja se kupaju u naduvanom bazenu u taštinom dvorištu, bar to imaju.

Sada svuda idem peške, bicikl sam dao sinu, on nema nikakvo.

U dvorištu uspem da prođem bos po betonu, a želja mi je  da hodam bos po travi, po zemlji, po šljunki i pesku.

Nasmejem se dečjoj maštovitosti, popijem kafu i vraćam se u vreo stan bez klime, stan koji i nije moj već iznajmljen. 

Veče

Ostaje mi veče i noć za provod, haha, ne znam što i napisah haha.

Gde otići svako veče a da to ne košta ništa i da to nije ista stvar svako veče i da se to svidi svima nama. Nema takvog mesta, verujte mi. Ako jedno veče šetaš negde i  ne potrošiš n i dinar, sledeće veče može to isto ali sa dinarom. Gde zakoračiš jedno dete traži sladoled drugo kokice... Nemam srce za nemam.

Ostajem kući, pijem šestu kafu, uživam u boza filmovima iz naftalina, uživam da gledam (slušam) neki domaći film ili seriju koju znam napamet.

Zadovoljan sam jer mi se ne spava, mogu da ostanem do kasno.

I kada prođe dva tri dana, jedva čekam kafu ujutru, jedva čekam da odem do dece, jedva čekam šestu kafu uveče, jedva čekam...

...da prođe odmor