Plus 40

Ništa nije kao što je bilo, pa ni leto. Dođe leto skoči temperatura na 40, padne kiša i padne na 25˚C. Nekad je leto bilo leto, pa kada padne kiša, ona je topla i tada smo išli bosi po ulici.

Sve se promenilo, ljudi teško doživljavaju sadašnje temperature, čak i mašinama nije svejedno,  kompjuter mi se greje, poskidao sam mu sve stranice, sada izgleda kao „Fića“ u „Nacionalnoj klasi“.

Zvanično i nemamo visoku temperaturu vazduha, krećemo se do 38, 39˚C. Narod kaže drugačije. Ma ne mora narod da kaže, izmerimo temperaturu i videćemo da je napolju i celih 42, 43˚C.

Grad

Ustaje se ranije, što zbog nespavanja, što zbog obavljanja poslova ranije. Već u 7 sati na ulici je gužva, žuri se da se završi kupovina. Niko ne mari za modu, ljudi su u majicama raznih boja i namena, a neko i ne nosi majicu. Šorts, papuče, sandale. Cipele nosi samo onaj ko mora na posao ili mora do opšine ili banke. Žene su u papučama ili baletankama, retko koja nosi visoku štiklu. Suknje i haljine se pretežno nose, ređe pantalone.

Aktivnosti počinju da utihnjuju već oko deset, beži se sa vrelog asfalta. Na ulice se retko ko vidja od tada do 6 sati popodne. Mlađi ljudi, deca i oni koji su imali mogućnost, već su na bazenu, reci ili jezeru. Oni ostali sirotani, koji nemaju tu mogućnost, sede u kući sa klimom ili bez nje ili u dvorištu...

Vazduh je suv i vreo ne može mnogo da se udahne, suše se pluća od njega.

Svaki automobil ima dva zvuka, jedan je od motora drugi je od uključenog ventilatora.

Selo

Na selu ne postoji vremensko ograničenje, ako postoji potreba za radom, rad se i obavlja, sa Suncem ili bez njega. Nešto slično kao vojnik i seljak kaže sam sebi razumem i krene na njivu.  Ipak se pokušava obaviti posao do 10, 11 sati, da bi bili u nekoj debeloj hladovini od 5, 6 popodne kada se radovi i nastavljaju.

Na selu ništa nije blizu, često je za rashlađivanje na bazenu, reci ili jezeru, potrebno da se putuje i više od dvadeset, trideset kilometara. Ljudi na selu često su uskraćeni za svo uživanje u letu.

U šest ili sedam sati popodne, kreće zalivanje sparušenih biljaka, to su Vaše biljke, to je život koji želite da spasite, i travu u dvorištu i Lepu katu i lubenicu, sve bi da zalijete, svima treba voda.

O komarcima i drugim letećim insektima koji se javljaju taman tada kada sednete da se omorite, ne treba ni pistai, još mi zuji u ušima od njih.

Vojnik, policajac, gradjevinac...

Su ljudi koji po ovakvom vremenu rade kao da je ono idealno. Zamislite vojnika ili policajca sa sve čizmama, opasačem, majicom, košuljom, borbenim prslukom, kapom ili šlemom, u kamionu ili tenku, na livadi u pretrčavanju...jel Vam vruće? Njima je još toplije...

Građevinski radnik, na krovu neke zgrade u izgradnji, iznad njega je nebo i Sunce, nema drveta, nema hladovine, a on još mora da nosi šlem...Radnik na asfaltiranju puta, Sunce gore, vreo asfalt dole, a on u sredini, kao u rerni sa uključena dva grejača.

Klima nije kao što je bila, temperature nisu „normalne“ kao nekad, pa zašto ne menjamo svoje navike? Zašto vojnik i policajac moraju da nose opremu kada nisu na zadatku? Zašto radnik na građevini mora da radi u vremenu najjačeg Sunca? Zašto se takav rad ne plaća više od ostalih? Zašto se ne donese propis o prekidu svih aktivnosti za vreme letnjih žega, gde nećemo čekati temperaturu 40 i više, zar nije dosta i 38˚C? Meni jeste.

Ako možemo, a siguran sam da možemo, ponudimo vodu prolazniku ili putniku, kolegi ili drugarici, učinimo da se rashlade i drugi, bar malo dok ne prođe ova vrelina.

P.S. Ovo sa vodom nije poteklo od gdje Macure, ovo Vam ja predlažem