Kako pojesti svoj auto?

Bio jedan strašan lav, kakav lav...

Taj je jeo šta je hteo... i oblaka jedan deo...tramvaj ceo...

Ovo su delovi popularne pesmice koja se učila i pamtila u moje vreme. Ne, ne pišem o tom lavu, pišem o mom «Lavu», koji nije pojeo mene već ja njega.

Krajem prošlog veka, u tadašnjoj nam državi, jedna od atrakcija je bio izvesni Kareli, čovek koji je jeo šta je hteo, nešto slično kao gore pomenuti lav. Čovek je imao želudac koji je mogao da svari sve, od metala do stakla, koji je jeo bicikl, automobil, sijalice, tanjire, viljuške, noževe. Poznata je i pesma iz devedesetih, gde se pominje Kareli i Trabant.

Nisam ja taj Kareli, a ipak sam «pojeo» jedan ceo automobil. Pitate se kako, da nije automobil od čokolade ili marcipana? Ne, nije, pojedoh pravi, ceo, u voznom stanju, moj, porodični automobil.

Kada se zadužiš do guše, a plata mala i još obezvređena, prodao sam auto, prodao i dao za dugove i račune. Ne želim da se pravdam, ne želim da nekome izgledam kao budala, ali tako je. Ne kockam se, ne pijem, ne radim ni ono treće, a ipak nemam. Čuvam, štedim, a opet dugujem. Kako to? Ne znam ni ja, ali tako je. Ne platiš tri grejanja, pet voda, dve struje, tri telefona, platiš kaznu sudskom izvršitelju, vratiš 15.000 dinara, tri članarine za karate i puf, nema ga, pojeden je auto. Neko od Vas je pojeo fotelju, neko kompjuter, neko televizor, posuđe, kuhinju, neko možda i stan ili njivu... Sigurno da jeste, takvo je vreme došlo, jedeš sve, samo da preživiš. Znam da nisam kriv, a znam i ko jeste, a znate I Vi. Neću više o tome kako sam kivan i tužan, prodao, pojeo i to je to, idemo dalje, ali dokle? Reći ću, do zida koji se zove «glupost» u koji udaram gde god da krenem.

Šta čeka običnog građanina kada proda nešto, kao ja? Čeka ga gomila papira, koji, pogadjate, treba da se plate. Sled događaja je sledeći. Kupac i prodavac moraju da odu u agenciju, jer bez odlaska, nećete znati proceduru i nećete znati koje i kakve papire treba da pripremite. Agencija može da sastavi kopoprodajni ugovor, ali ne može da ga overi i za uslugu uzima 1000 dinara. Kasnije se odlazi u sud ili opštinu na overu ugovora, haha, da plaća se. Sa svim tim papirima odlazite u poresku službu opštine prodavca i tamo... čekate, 1. put da «Mica» pogleda papire, da Vas vrati u pisarnicu za predmet, pa 2. put red, da ona proceni predmet kupoprodaje? Uplatnica, plaćanje, 3. put red i čekanje da se sastavi rešenje i čekate da se smiluje da ga dobijete. Dalje neću, plaćanje za novu saobraćajnu ili nove tablice, to je već po difoltu.

Brdo papira i mnogo novca za ništa, da bi Vam Vaša država uzela još «malo» novca zbog koje ste i prodali stvar iz kuće. Smešno, tužno i nemoćno, tako se osećam!

O narogušenosti šalterskih, stranačko-zapošljenih službenica...i to je po difoltu.

A vrednost procenjenog predmeta prodaje, e to je već smešno...određuje Vam ga «Mica» iz «ćitaba», ako je to automobil, a ako je čamac? E to već radi po nahodjenju i po proceni kako izgledaju kupac i prodavac.

I tako, jeo je šta je hteo, novčanika jedan deo...

Strašno, strašno

SS

twitter @sasatenkista