Jutarnja priča

Svaki dan je postao isti, svako budjenje počinje istim zvukom, zvukom budilnika sa dva telefona. Brzo ustajem i kao mašina gasim jedan pa drugi. Stiskam dugmiće i šamaram ekran da bi ih ugasio, ne želim da budim ostale u kući, neka spavaju kada mogu.

Zmurim i zevam, osećam svetlo iznad ogledala kako mi otvara oči, pogledaj se, to si ti. Za još jedan dan stariji! Krcka mi L4 i 5, moram da ih ispravim, dobar zivot i dobar krevet mi pomažu da ih pominjem. Brijem lice, čujem kako stružem i kožu. U reklami je to lepše, obrijaš se jednim pokretom. Razmišljam o obavezama, da li stižem sve, obrćem vreme, sabiram, oduzimam, ne stižem sve ili mi mozak ne radi još uvek.

Mleko i užina za decu, ugrej, spakuj, ostavi novac za užinu, obuj se i napolje.

Mrak, zima i kada nema vetra neka hladnoća mi vijori oko glave. Stavljam kapuljaču, sada sam sav svoj. Zevam, ne prestajem. Vučem noge, čujem desnu cipelu, ulazi vazduh. Kapuljača šušti oko ušiju, to me uspavljuje. Prolazim pored kontejnera, iz njih dopire svetlost od uličnih skupljača, ko pre do bačenog papira, hleba? Muljaju motkama, neko ima bicikl, neko ručne prikolice, poveli su i kerove...

Nije im lako, bore se za život, a mi im se smejemo.

Presabiram se, koliko imam para u novčaniku, treba da platim račune, ostavljam razmišljanje o tome za kasnije, lepše mi je da mislim da ću imati dovoljno, mada znam da nemam. Gledam levo desno, možda nadjem nešto na trotoaru, možda nadjem ratu za kredit, da li bih je uzeo, možda, ne garantujem više za sebe. Nastupio je zakon jačeg, ko pre, njegovo je. Divim se Mazdi 6, ostaje mi glava u stranu. Odakle ovom komšiji pare, kada ću je ja imati, lep auto, blago njemu, ne ustaje kao ja, sigurno. Suze mi oči, reaguju na hladan vazduh.

Čekam prevoz, čekaju i drugi, umotani u kape i kapuljače. Radnici, jutarnji, zidari, medicinske sestre, policajci, vojnici i ja, idemo u prvu smenu. Drugih radnika i nema, ne radi ništa osim nas.

Autobus, hladan, nema grejanja, smrdi na ustajalo, na prašinu i na prosuto ulje od neke skore popravke. Dobro je, bar su poklopci na podu na broju. Poluotvorenim očima gledam na svaku stanicu, pazim da me ne uhvate revizori, to rade i ostali. Ulaze neki pijani klinci, vraćaju se sa žurke. Čovek u plavoj jakni jede burek, ne smeta mu smrad i hladnoća. Dve žene pričaju o noktima i stavljenom frenču. Kako mogu od rane zore da otvaraju usta? Drhćem od zevanja, idu mi suze na oči. Samo da popijem kafu, biće bolje. Nema kontrole, dobro je, još jedna stanica.

Zgrada, ulazim, toplo je, olakšanje kao da ulazim iz Sibira.

Miris kuvane kafe, reckav duvan, drugi nemam, da popijem pa bežim da radim.

SS

twitter @sasatenkista