Dan posle sutra

(Kako je propao izbor)

Nismo uređena država, ne prepoznajemo nerad i javašluk, lopove i bezakonje.
Toliko godina izgradnje sistema, toliko učenih ljudi, toliko prolivene krvi i znoja i na kraju smo na početku.

Narod

Takav je kakav je, drugog nemamo. Ostao je sam da se organizuje, sam da se povija kako vetar duva. Teško mu to ide, može se reći i bezuspešno. Stvari se menjaju sporo, propuštaju se retke šanse za promenama. Malo je onih ljudi koji ga vode, a mnogo je onih koji ga koriste.
Uporno se narod uči čitanju knjiga, preskačući učenju slova i sricanju reči.
Godine terora, strane ili domaće vlasti, usadio je u narodu gen da se boji, ćuti i povlači ipred svake sile koja vrisne na njega. (nešto o tome u postu ''Demokratija'')
Ta narodna osobina se eliminiše jedino kada proradi inat, jedino tada narodu proključa krv i postaje jedno složno biće, ali taj inat se teško pokreće, mnogo vode proteče Savom i Dunavom dok se ne aktivira.
Toliko ''majstora'', a niko da izradi pravu sviralu i povede ovo ''stado'' na pravi put.
Gažen, ponižavan, nazivan pogrdnim imenima, tučen kada je bio gladan i sve to nije dosta.
Gde je granica strpljenju, gde je ta mera kada će inat i sloga da prorade?

Opozicija

Nekada pozicija, opozicija, preletači, utrerivači, sve su to profili zanimanja političara. Zastupali teze, pričali bajke, a od rada i rezultata, bilo koga od njih nije bilo ništa. Zar je moguće da je tim ljudima toliko sladak taj politički novac, da bi prodali sve i svašta da bi oni mogli da žive i uživaju.
Ne prolaze te vođe sa skupim satovima, automobilima, kupljenim njivama i fabrikama kod siromašnog naroda.  Nađite bolje ljude, bez mrlje, obrazovane, patriote, spremne da rade za korist svih nas.
Uljuljkani u nekakve birtijske rejtinge, padnu na prvim izborima u svom sokaku od komšiluka.
Prilike se lagano ispuštaju, kao da se radi o novim sutrašnjim, a ne o novim tek za par godina. Raskol i nejedinstvo istih ciljeva, a različitih ljudi i ideja. Garniture ''vođa'' i ''lidera'' su odavno zrele za ''penziju'' i neki drugi posao.
Bez penzije na račun naroda molim, niste zaslužili da budete naš svet.

Brojno stanje.

Nikome ne odgovara menjanje izbornih zakona i brojnog stanja izbornih spiskova. Poziciji zbog sadašnjih manipulacija, opoziciji zbog sutrašnjih.
Naroda je sve manje, odlaze u Beli svet za stalno ili privremeno, oni nisu tu. Ali su ipak u spiskovima i za većinu se zna da ne glasaju, tj. ima ko će da zaokruži umesto njih.
Pitanje je i brojno stanje ''živo-neživih'' ljudi koje niko neće da ažurira. Sumnjivom brojnom stanju treba dodati i narod sa Kosova i Metohije, a za kontrolu je i da se provere spiskovi sa ljudima koji su u migraciji, gde me ne bi čudilo da su i oni upisani u spiskove.

Zakon

Iako se juče radilo o predsedničkim izborima, meni je bitno da pomenem i one poslaničke.
Ko je glasao bar jednom, video je na glasačkom listiću da je izbor za zaokruživanje stranka, a ne čovek.
Samo boja, stranka, ništa ljudi koje znaš, koje sretneš povremeno, kojima znaš porodicu, poreklo...
I posle glasanja, nema kajanja, pobede jedni, postave svoje ljude i... i onda ništa, u Skupštini sede neki ''zaslužni pitomci'', uglavnom iz Beograda i okoline, a ti lupaj te silen blokove na svojim kolima u toj tvojoj uličici u Leskovcu...
Poslanik mora da bude iz regiona, mora da ga izabere narod, i da ga smeni ako ne radi dobro.
Ko ima bolji kadar, ta partija će imati većinu.
Kaljate taj Dom sa svakakvim osobama, a on nije samo Vaš.

Kontrola

Ne postoji kontrola rada vlasti, sve što se uradi njima je super i to se veliča na sva usta i zvona. Ne postoje državni planovi, tajni i javni koje će da slepo prate svi koji su na vlasti. Postoji samo muvanje i lov u mutnom, lična korist i svoj džep.
Sve se to prikriva i prezentuje narodu kao nešto kapitalno, a narod kliče i klima glavom ispred šarenih slika na ekranu.
Mišljenja svojom glavom, napisana perom i odštampana mastilom više nema. Ima samo klim glavom i pišem šta mi kažeš.
Narod bi trebao, kada nema ko drugi, da smeni svaku vlast koja na svakih sto dana ne uradi zacrtano. Pa neka padaju vlade, neka bude izbora svakih 150 dana, valjda bi se neko naučio pameti, valjda bi se pronašli čestiti i pošteni ljudi.

Pozicija

Vlast koja kroji kapu kako ona hoće, bez kontrole i blama za svaku svoju radnju i postupak koji uradi.
Vlast koja je skupila sav šiš i goliš oko sebe, da nas neuke i nepismene vode još gori od nas samih.
Vlast koja uzima šta hoće, bez zakona i pitanja i daje sebi i svojima bez opravdanja.
Zahvaljujući svemu ranije napisanom, postali su i opstali pozicija sa 25% podrške stanovnika

Na političkoj sceni Srbije imamo ljude koji su vekovima tu, farbaju se i upadaju u koalicije i grupacije, samo radi svoje koristi. Dojadili su Bogu i narodu, a pogotovo narodu.

U sistemu u kojem nema kontrole vlasti, sa nezainteresovanim narodom za promene, zamrle opozicije, svaka vlast bi se ponašala ovako kako se ponaša ova današnja. Zato nije nikakvo čudo što se svi ponašaju i opstaju po par godina bez vidljivih rezultata rada, sa vidljivim nemarom, samovoljom i besnim ponašanjem. A naroda je sve manje i manje!

Možda je ovaj tekst i utopijski, možda i nije, ne savetujem nikoga, samo glasno razmišljam, valjda ce se naci neki uceniji ljudi nekada i negde pa ce ovo naše stado da povedu u pravu buducnost. 

Demokratija

''Neispitana snaga i slabost, kao i neprimetna starost daju nam pogrešnu sliku o nama i okolini.''

U zadnjih sto godina, kako se kome zalomilo, neko se rodio u kraljevini, neko u socijalizmu. I jedne i druge, učili su da je vlast rogata stoka sa kojom se ne bode. Vlast kada govori i naređuje treba da se ćuti i da u tom ćutanju pokažeš i strah. Ćuti, da nas ne oteraju na robiju, ćuti, ćuti i ćuti. Ne diži glas, spusti glavu, progutaj knedlu i nastavi dalje. Usadila se ta ćutnja u neki gen i postala mutacija ovog naroda.

I danas narod nije svestan da ljudi koji su vlast, a koje zove država, plaća isti taj narod. Za to svoje plaćanje, umesto da dobije nešto, on još mora da da i sebe. Đavolska posla. Znaju kamuflirani prevaranti za sve odlike svojih podanika i prema njima se i ponašaju tako.

Kafanska demokratija

Jedina dva mesta gde je narod mogao i govorio šta je hteo, bile su kafane i ulica. Kafana kada se popije po koja i ulica kada se skupe ljudi i masa. Samo tada narod je bio ono što jeste, a ne neko drugi. Nije ništa čudno što su vlasti kafane posmatrale i špijuniirale, što su imale svoje ''tastere'' za otkucavanje i najmanje loše izgovorene reči. Bilo je slučajeva kada su se citirali ljudi svojim izjavama iz kafane u prilikama podnošenja raznih zahteva kod državnih organa i samog odbijanja, uz obrazloženje, državni, narodni ili partijski neprijatelj.

Iz kafane se kretalo na ulice, u njima su se grupisale grupe i grupice koje su skupljale u još veće grupe ljudi. Znalo se za tu vrednost, zato su se kafane čuvale, sa narodne i državne strane.

Tehnika, zauzetost, nemaština, promenile su navike novih naraštaja. Deo kafana postali su restorani, deo je ostao da bude kafanica, a deo novih se otvorio u vidu ''ispred prodavnice'', mesta za one sa navikama ali bez para.

Kafanska demokratija je pred izumiranjem.

Ljudi ispred prodavnice, restorana i kafanice nikako se neće sastati, neće biti govornika i slušaoca. Nema klicanja i podsticaja, nema vesti ispod jednoumlja medija. Svaka grupa je za sebe, obojena onako kako se dele ture piva i rakije. 

Kako sada proneti priču, mišljenje, okititi i izmeniti vest?

Virtualna demokratija

Ali, uvek se nađe rešenje, izmišljene društvene mreže su pravo mesto sobno-ulično-radno-virtuelne kafane. Uključena masa virtuelnih ljudi iza koje se kriju sa svojim avatarom, mogu da pričaju, da galame, kliču i navijaju. Sada mogu da psuju, da glasaju, da pobede i budu pobeđeni. Sve to kroz slova, zvuk i slike. Sve će reći šta misle, a ništa ih neće shvatiti. Govore ljudi kako je teško, kako su se zaljubili, kako pate, dobijaju podršku sve dok se ne izloguju, dok se ne istroši baterija. 

Mišljenje jedno, sa uključivanjem telefona menja se u drugo. Niko neće videti radost ili tugu, samo slova i slike. Sve što nam treba za tu virtuelnu kafanu je malo struje, telefon i kafa, a pojedini i ne izlaze iz sobe ili kuće. Sada ''tasteri'', koji se zovu ''botovi'' ne sede sami u uglu kafane, već su tu, pomešani među običnim svetom. Gledaju i prate narod, šta ko kaže i kako ko misli. Virtuelna demokratija, realna, jaka ili ne, to vlast ne prepušta slučaju, uključuju se i oni vrbuju i sa šarenim slikama varaju lakoverne, pogotovo one koji ne izlaze napolje.

Ušuškani tako u svojim oblacima, sa donetim i prinetim osnovnim potrebštinama za život, masa se ispuva kada dodje vreme glasanja, kada treba da ustane, pređe kilometar, dva i da zaokruži svoj redni broj i pokaže realnu demokratiju.

O onoj pravoj i živoj masi koja kliče i diže kosu na glavi, ona koja kreće iz kafane, ona koju predvodi čovek koji zna ko je i šta je, te mase nema, ostaje samo ova, virtuelna stvorena između brojeva 0 i 1.

Poreski (ne)obveznik

Davnih dana su normalni i napredni ljudi shvatili da je ideja Tomas Mora ipak samo jedna utopija koja ima svoje mane u korenu postojanja, a to je ljudska pohlepa. Manjkavosti komunizma i socijalizma je trebalo dorađivati, ali se one nisu desile i uz pomoć kapitalizma i Zapada su takva društvena uređenja uništena i odbačena.

Ali ni Zapad nije ostao isti kao nekad i on se menjao i popuštao, dozvoljavao i zahtevao. U centru svega je ipak ostao čovek. Izrabljuju se i koriste ljudi, daje manje ili više, razlike postoje od naroda  do naroda. Nekako mi se čini da je sve pomenuto bolje od nekog mutant društva kakvo je postalo naše. A naše se nekako vratilo na neka društva srednjeg veka. Despotija i feudalizam su u prvom planu. Kadija je taj koji te i tuži i sudi, aga mnogo uzima, a malo daje.

Kao običan građanin, svoja viđenja i zapažanja pišem po osećaju društva i života na svojoj koži. Pripadam siromašnom sloju, a taj sloj je i najširi kod nas.

Ako se država i društvo „hrani“ od poreza, od mene se nešto i neće najesti 'leba. Ovo pominjem ne zato što mi je baš preterano žao, već zato što mi je žao sebe. Ne vršim nikakvu utaju poreza ili preskačem fiskalne račune, jednostavno za to nisam ja kriv, već država. Ljudi na vlasti ili kako ih vež zvali, u zadnjih dvadesetak godina, a intezivno u zadnjih par godina, doveli su da većina građana postane i pripadne siromašnoj klasi. Stezanje nekakvog kaiša, ili učkura, doveli su do života kakav nismo živeli u istoriji postojanja, ni posle najstrašnijh ratova. Život se pretvorio u stezanje stomaka i život u četiri zida.

Stegnut život ne troši, ne kupuje i ne plaća ništa. Nije lepo ni meni, ali nije lepo ni društvu. Sve je povezano. Mnogih je kao ja, nisam sam. Mnogo stvari nisam kupio i ne kupujem, ne plaćam i ne koristim. Svi koji se bave proizvodnjom i prodajom od mene nemaju baš neke koristi. Svi su na gubitku, koliko je to u novcu ne znam, ali znam da porodica gubi na kvalitetu života i na korišćenju osnovnih životnih radosti.

Ne posedujem nikakvu nepokretnost u svom vlasništvu, samim tim nikakav porez nisam platio i ne plaćam.

Ne posedujem automobil, ne plaćam registraciju, ne kupujem gorivo, delove, ne plaćam majstore, putarinu.

Ne idem na more i ne plaćam aranžmane, ne posedujem čak ni pasoš.

Sve je minimalno i umanjeno pa i ukupan zbir na fiskalnom računu pri kupovini svega i svačega.

Kupovina kućnih aparata i nameštaja kod mene ne postoji, a zanavljanje postojećeg je već trebalo da bude.

Korišćenje telefona i interneta je u vidu pretplate i ništa više od toga, a moglo je biti sa postpejdom i do 4 mobilna telefona.

Za usluge majstora ne dajem skoro ni dinara, jer sve obavljam sam ili kroz reciprocitet radova sa prijateljima i poznanicima.

Za sve nabrojeno, da nam nije stegnut učkur, mnogo porodica bi platilo PDV ili neki drugi porez. Fabrike bi prodale svoju robu, tržište bi bilo jače i samo društvo bi trošilo. U lanac bi se uključile i mnogo drugih, stranih firmi, koje bi imale interesa da dođu i borave na našem tržištu.

Svi bi bili na dobitku, ali iz nekog razloga to nije tako. Data opravdanja od strane vlasti su nekad nerazumljiva, a ljudima koji se razumeju mnogo više od mene i smešna.

Ostaje nam da tapkamo u mestu, a meni je već preko glave to tapkanje, napravio sam već blatnjavi trag, a cipele prljave, bušne...