Proleće

Ne spavam mnogo i spava mi se po čitav dan, ali ipak nisam kao ovo uspavano proleće. Razlog kašnjenja godišnjeg doba ne znam, ali moja (ne)aktivnost u pisanju je direktno vezana za internet i nemanje novca da otklonim te probleme.

Ne mogu... nisam...jer nemam para! Ova matrica za pravdanje nije kreirana namerno vec nametnuta. Ne važi samo za pisanje i internet već i za većinu stvari koje ne radim ili nisam do sada uradio. Moja matrica (o)pravdanja nije samo moja, ona je šablon većine.

Iako je sam internet raširen i dostupan za većinu, ipak je to neka, još uvek sporedna stvar u moru životnih obaveza. Jedini ''pogled u svet'' koji sam imao je bio preko besplatnog komšijskog nezaključanog wi-fi rutera.  Zavrtanje slavine, unošenjem šifre, uticalo je da naslov mog bloga nije imao smisla. A sa druge strane možda je to ipak ono pravo ''uživo'', mrak i ćutanje kao jedino i najtačnije stanje naroda i društva.

Ali, neću da kukam i da opravdavam sebe, ovo je sastavni deo siromašnog života nas stanovnika ove države.

Čovek sam iz naroda, živim među običnim ljudima i njihove slike viđam svaki dan. Godinama u mraku, navikao sam da gledam, ali i vidim u toj tami.

Jedna od trenutnih slika je postizborna šarada. Pobednici, pobeđeni i oni neutralni. Podele i rasprave, kalkulacije, lažiranje, likovanje i zamajavanje onih drugih koji imaju preča posla od svega nabrojanog.

Najveći ''pljuvači'' u strankama se guraju napred ka vrhu i ''avanzuju'' neki položaj, fotelju ili automobil.

Manje sposobni dobiju po neko pivo u lokalnoj kafani ili neke batine kada stanu na žulj jačem od sebe.

Evropa, Rusija ili Amerika, skupovi ljudi i njihovi tripovi o pomoći ili blagostanju koje nam neko od njih donosi i daje. U tom slepilu, ne vidimo kako se prodajemo za sitan novac i pretvaramo Srbiju u koloniju sa ćutljivim i poslušnim radnicima - robovima i sa fabrikama za skladištenje gotove robe.

Narod, ko narod, seo u vagon pa ne ustaje, gleda kroz prozor i prljav pod. Drema sa klonulom glavom do kolena. Pojedini ustanu da se pobune na red vožnje i kašnjenje, ali kada vide da ih kondukter ne zarezuje ni 5 para, vrate se na svoje mesto i utope se u masu.

Počinje nova prolećno – letnje sezona srpske serije sa elementima špansko – tursko – indijske sapunice, sa izbačenim delovima plakanja i suzama, jer nema ko to više da radi, uzalud je i bez veze.

Nasuprot nas, koji smo učesnici ove šarade života u Srbiji, stoje oni koji žive tu blizu, ali nemaju predstavu kako je to kada si nametnuti klovn u sopstvenoj otadžbini. To su ljudi koji imaju sve blagodeti dobrog života, uređeno naselje ili kraj, normalan automobil i dovoljno novca za gorivo i putovanja. Te naše ''komšije'' posećuju tačke koje su lepa i uređena mesta, a razdaljinu između njih prelaze iza zatamljenih stakala i naočara. Oni ne vide i ne čuju nikoga kada ''preleću'' naše ''ciganmale''. Imaju sve što smo i mi trebali da imamo, ali nemamo jer kao robovi bez prava i pravog glasa, to ne smemo da imamo. Takvima je lepo i lepa Srbija.Verujem da samo oni uživaju u novom godišnjem dobu.

Vreme sa danima kiša i zime, ne pomaže da se bar na trenutak osetimo kao bića koje greje Sunce. Kalendarski, varljivo ili ne, proleće je stiglo. Još jedno u nizu na koje ne gledam kao na najlepše godišnje doba već na neko vreme dospelih i hitnih obaveza i plaćanja iz bušnih džepova.

Osim onih gore, lepih i mirišljavih, proleću se raduju još i deca koja uskoro završavaju školsku godinu. Oni najstariji, maturanti su srećni, tužni i zabrinuti u isto vreme. Rastanak sa generacijom, proslava mature, upis na dalje školovanje, sve je to u obavezi đaka završnih godina osnovne i srednje škole. Sa njima, te muke proživljavaju i roditelji. Prva muka je upis u školu i zanimanje koje će doneti budućnost i dobar život. Šta upisati, da li će biti primljeno, koliko bodova treba za upis, da li će ''ući na budžet'' ili ne... Pametnjakovići preko medija nas savetuju koja zanimanja donose sigurnu budućnost i zaradu. Savetuju nas da deca postanu IT stručnjaci ili varioci. Kao da je svako dete rodjeno za tako nešto. Maštanja dece o svom budućem zanimanju, kancelarije i kompjuteri, rad uz pritiskanje dugmića, vrlo brzo će da puknu kao balon. Uskoro će maštati o poslovima ''daj šta daš'', o tetkama i tečama u Nemačkoj, Austriji ili Americi.

Maturi i kraj školske godine, doneće radost buticima, restoranima i kafanama. Haljine i druga garderoba, koja ''mora'' biti kupljena po svaku cenu, nateraće prodavce da radosno trljaju ruke. A novac, gde naći to parče papira sa brojevima u nizu? To niko ne zna, cilj je biti lep, odrastao i da ličiš na neku, nekog ili nešto i da to vide svi.

Dok se jedni ogledaju u izloge radnji i radnjica, drugima nije bitno ogledanje već gledanje i to u nebo i Sunce. Pogled vrednih seljaka je u tamno nebo, blatnjavu njivu, na žute i zakžljale biljke. Misli su im u molitvama da ''ograne'' Sunce, da ne bude grada, da ne padne sneg, da biljka ozeleni, da protivgradna stanica dobije rakete... brige ne prestaju ni kada se skida blato sa starih cipela i ćelavih guma svojih traktora.

Proleće izmami stanare kuća i dvorišta da popiju kafu u svom zelenom uglu. Sedenje ispod krošnje ili terase svog nasleđenog ili kupljenog vlasništva. Tada će videti rđu na metalnoj ogradi, otpalu fasadu, polomljen crep ili truo prozor... Računanje i vrlo brzo je ''Pij Đoko kafu'' jedino što se može u tom trenutku, matematika je rekla da nema novca ni za zamenu kineskog zvona na ulazu.

Mi, ''obični'' i ''prosti'' ljudi, zauzeti smo računanju, nalaženju posla, hrane...odeće. Postali smo pravi tragači i skupljači. Ne primećujemo i ne uživamo u lepom. Preživljavanje, dovijanje, borba ili glad, šta li donosi novo proleće?