Izbori

Koliko puta do sada je televizor mogao da nastrada od ruke vlasnika, koliko ožiljaka ima na daljinskom i koliku loptu pravimo od izgužvanih novina kada pogledamo i pročitamo laž i glupost? Moj TV je hiljadu puta mogao da izleti napolje, a jedini razlog što nije je što nemam novca za drugi. Pola sata uz ekran ili sa raširenim novinama u ruci, iznerviraće me kao burgijanje komšija po zidu u nedelju ujutru.

Posle najavljenih izbora u Srbiji, to nerviranje prerašće u neopisivu dosadu koja će mi biti servirana na svaka dva minuta, na bilo kom TV kanalu, u svim novinama i svuda na uličnim reklamama. Čak će i običan razgovor sa ljudima doći na temu izbora i njenih glavnih aktera, onih koji će se naći na izbornim listama i glasačkim listićima.

Trošenje energije i novca za ništa, samo gubljenje vremena. Na raskrsnici na kojoj smo bili, postoje dva puta, levo i desno. Levo smo putovali i posle par stotina metara nema puta već samo zid. Sa desnog puta se danas vraćamo i tamo je situacija ista, cigle, beton i zid. Novih puteva nema, niko ih ne pravi. Kako više verovati dosadnim glumcima koji se medjusobno smenjuju i igraju iste uloge?

Nakon ratova devedesetih, bombardovanja, većina političara su igrale na kartu nacionalizma, patriotizma, špijunaže i lopolvuka. Padale su medjusobne stranačke optužbe. Ponovo su vraćeni četnici i partizani, a metod rada ličio je na one iz komunističkog perioda zaštite reda i poretka. Narod je klicao i navijao, a posle TV duela danima se prepričavalo i čašćavalo po kafanama.

Novca po džepovima je bivalo sve manje, ljudima su godine prolazile, deca rasla, prerasla i odlazila od kuće na razne strane. Promenom vezivanja kravate, promenila se i priča i rasprava stranačkih suparnika. Sada se igra na kartu novca, zarade i boljeg života. Vrcaju iznosi za buduće plate gradjana, grade se vrtići, škole, mostovi, putevi, bolnice...samo glasajte za nas.

Lakoverni i dalje pene na usta i crvene kao bulke, busaju se u grudi i veličaju svoje stranačke bogove, kao da su im podarili život.

Odrasli ljudi se potuku i posvadjaju za tren oka. Braća, komšije, kumovi, svi su podložni zameranju. Posle odlaska crne limuzine i stranačkog aktiviste u mestu, naselju ili ulici se divlja i agituje na one suprotne, obojene i obeležene. Ali tu nije kraj, to se menja uskoro kada ''obeleženima'' dodje i ode njihova džudža u isto crnoj limuzini.    

Ostaje nam izbor izmedju ''Buzdovana'' i ''Budaka'', trećih, novih, stručnih, neiskvarenih nema ili ih je mali broj, koji se i ne primećuje i svrstavaju se u statističke i stranačke greške. Sujeta, neobrazovanost, nestručnost, lopovluk... i sve negativno od ljudske vrste se javlja i kod jednih i kod drugih.

Ko god pobedio, posle sto dana Vlade i rada, nahvaliće sebe kao da hvale drugoga,  zaboravljajući da sebe i ne mogu i ne smeju da hvale, jer to treba da rade drugi koji ih gledaju sa strane.

Džudža, buzdovana, budaka je sa obe strane, ponekad i previše i nije mi jasno što se istih ne otarase ovi pametniji, ali...to je već priča koju ne znam.

Znam samo jedno, vreme prolazi, generacije ljudi nestaje i prolazi, ne ostavljaju trag za sobom nego se gube u magli, negde po belom svetu. Kod nas ostajemo mi, verujući u bolje sutra ili mi crveni i zapenušani od stranačkih ideala ili mi nesposobni da kontrolišemo one iste džudže u crnim limuzinama.

Shvatimo više da limuzine, stranačke reklame, kravate ugojenih funkcionera, viski i rakije plaćamo mi od našeg suvoh hleba.

Od obojenosti se ne živi, deca ne rastu, ne školuju...