Decembar

Kao laste za proleće, tako su prvi vesnici Nove godine pevači i pevačice. Svojim reklamiranjem ko gde peva, ukazuju da se bliži vreme za njihov „specijalan“ nastup i da treba da zauzmemo „busiju“. Ništa nije skupo, neki dinar ili evro uplatimo u kafanu ili restoran i „uživaćemo“ da ih slušamo, neke i da gledamo.

Pojedini se euforično kurče sa najavom gostovanja „kod gazda Miće u Beč“, kao i još nezaradjenim novcem koje će (neće)dobiti. Najavljuju se večernje toalete planirane za nastup, njihova cena i mesto gde je kupljena. Reklamiraju se novi „projekti“, automobili, kuće, stanovi, mace i kuce. Potoci i reke novca i poštenja. Desi mi se da strada daljinski upravljač posle pojedinih karakondžula, koga posle satima lepim i popravljam.

Eksplozije petardi od koje se tresu stakla na prozorima su učestale. Kada počnu da padaju na terasu, znam da je do Nove godine ostalo još dan ili dva. Uličnih prodavaca petardi je sve više, a one se nude tajno u stilu „daj lovu, evo roba i tutanj“.  

Deda Mraz je u svim reklamama, na toalet papiru, salvetama, šećeru i brašnu... Dok se smeška, irvasi i sanke proleću u pozadini.

Svode se bilansi i određuju budžeti za sledeću godinu, hvalospevi i planovi sa puno nadanja su na svakom ćošku.

Nagradnih igara je sve više, kupi, seckaj i pošalji. U marketima se otvaraju neplaćene čokoladice i biskviti, ne bi li se poslao kod više.

Gradski centar se uveliko kiti sa ukrasima, mrak se pretvara u dan, a ostali delovi grada ostaju i dalje u mraku. Možda su tako i lepši!? O potrošnji struje će se pričati posle 15. januara kada se ukrasi skinu, a možda ostanu sve do febrauara.

Pojedini kontejner osvane sa praznom kutijom od televizora, neko se ponovio za doček. Dok neko montira antenu u stanu i podešava „meni“, kod kontejnera se svadjaju skupljači sekundarnih sirovina, čija će kutija biti. Ko ju je prvi snimio ili ko je prvi došao do nje.

Povratak sa posla je sada duži, gužve na ulicama su sve veće i automobila je sve više. Autobus je poluprazan, sada mogu nesmetano da bacim pogled na kontrolore. Lagano truckanje me uspavljuje, a misli odlaze u izloge okićene šarenim kuglama i jelkama. Putovanja, premijere filmova, jakne, patike, računari...svuda piše sniženje, na rate, uz kredit, sve se nudi, sve je na prodaju. Za mene to ne važi, imam za hleb i mleko. Dok nosim svoje dve providne kese, ljudi koji prolaze, nose šarene sa reklamom i znakom prodavnice, butika ili tržnog centra. U njima nije hleb i mleko. Neke su pune, neke poluprazne koje se vijore oko ruke kao zastave. Zagledam se u prolaznike pa u kesu, pogadjam šta sve ima unutar.  

Dok dodjem do zgrade u glavi menjam spisak želja. Zamišljam i „kupujem“ poklone tamo i ovamo, uvijam u ukrasni papir, izbacujem prazne kutije u kontejner... Uvek me prekine debela komšinica sa drugog sa svojim: «Komšija, niste platili za čišćenje stepeništa za dva meseca, niste zaboravili?». Izgubljeno joj kažem da nisam i time me vrati u realan i hladan svet.

Deca mi se raduju dočeku Nove godine, ne znaju oni za «cvonjke» i bušne džepove. Pričaju mi svoje želje i nadanja, a ja? Klimam glavom kao magarac koji sve to razume.

Da mi je da ih obradujem sa nečim, bar jednom sitnicom...kada bi bar hrčak progovorio i zapevao.

Prebiram stare ukrase, lepim i popravljam lampice, „očerupanu“ jelku i šarene kugle. Za neki dan počeće dekoracija.

A doček? On će biti ispred stočića sa kafom i rakijom, sa izlepljenim daljinskim upravljačem kineskim selotejpom i silikonskom kreštalicom na ekranu.

Ho, ho, hooo, reče nam Deda mraz... Nešto sam gluv?