Gradski prevoz

Ako se neko bude dvoumio, a imao novca, da li da kupi automobil ili ne, onda neka dodje jedan dan u gradski prevoz grada Beograda i odlučiće sigurno. Kupiće automobil.

Guranje i nošenje torbi, gaženje po nogama, to je nešto normalno na šta se navikavate u zimskom periodu. Da bežite od kontrolora, na to se naučite u proleće, a leto Vam ostaje za...

Leto je idealno vreme da se vide navike i vaspitanje većine naroda.  Ne otvaraj prozor, klima radi, takve natpise viđamo u skoro svim novim vozilima. Putnici koji sede pored prozora koji se otvaraju, verno prate natpise i isti ostaju zatvoreni, a klima ne radi, tj. duva vruće. Okupani i čisti, znojite se, prljavi i neokupani dva i više dana, znojite se...sklanjate glavu u stranu, stavljate maramicu na nos, ne vredi, postoje ljudi koji su čitava „Petrohemija“ u malom. Nije ni čudo što nema kontrole u ovim vrelim mesecima.

Ako se vozite „trolom“, dešava se da vozač stane, otvori vrata, počne da namešta trole, čak ih i spusti, iz vozila izadju svi putnici i dok se krećete u grupi ka novoj stanici, ta ista „trola“ Vas i obiđe. Imaju pojedinci sreće, nema kamenja skoro nikad oko mene. Da li nas pušta „Miško“ da se rashladimo ili nas namerno „zeza“, to nikada nisam utvrdio.

Pokušate da se vozite „metroom“, običan ruski voz koji ide ispod zemlje par kilometara. Sve je isto kao na filmovima, mrak, tunel, pa osvetlenje, jedino ne stižete negde posebno sa ovim prevozom. Da bi došli do ulaza u „mrak“ ili do ulaza u metro, Vama je potrebno da se provlačite i prolazite kroz prolaze i staze, pa kada se sve sabere i oduzme, brže se stigne autobusom, a možda bicikl nije loše rešenje.

Nikada mi neće biti jasno zašto je stanična usluga na glavnim stanicama toliko skupa, šta ja kao putnik dobijam sa tim, da li imam neko piće ili sendvič pre polaska, ne znam. Za bliža mesta Vam se i ne isplati da ulazite na glavnu stanicu zbog njihove „usluge“.

Lepo je kada se uvede neka novina, kao što je železnica uvela magnetnu karticu za prolaz sa perona u voz. Osećaš se kao da si deo sveta, ali posle nekog brzog vremena, sve to počne da ne radi, svi oni propusti na ulazima postaju neispravni, počinje ponovo da radi zumba i bušenje , kao i pre sto godina. Od novina ostane samo polomljeni aluminijum na ulazu.

Jedina dobra stvar koju ću pomenuti jeste da smo počeli da se gledamo u oči, građani kao putnici, svi gledaju svakoga, svi traže kontrolora, gledamo se u oči kao pred dvoboj. Kao u vojsci, s'leva u desno, bliže ka daljem. Dosta puta, ovi uplašeniji ili novi, krenu da „beže“ kada naiđem, jer imam neke majice slične kao kod kontrolora, a i nosim neku torbicu kao oni...nemoj da se bojite, pa i ja nemam kartu!