Правопис, један мали део

1.      Велика и мала слова

2.      Састављено и растављено писање речи

3.      Интерпункција

4.      Правописни знаци

5.      Скраћенице

6.      Писање туђих речи

1.      ВЕЛИКА И МАЛА СЛОВА

Великим почетним словима се пишу властита имена, и то:

а) лична имена и презимена: Милорад, Здравко, Ана, Јована, Петровић, Сувајџић, Јовановић;

б) надимци и атрибути ако се сами употребљавају или су срасли с именом и постали његов саставни део: Миша, Гоца, Јован Јовановић Змај, Душан Силни, Ричард Лављег Срца, Петар Велики;

в) имена божанстава: Јупитер, Афродита, Зевс, Аполон;

г) имена животиња и грађевина: Шарац, Јаблан, Вучко, Сава центар, Криви торањ у Пизи;

д) имена припадника народа: Србин, Црногорац, Мађар, Грк;

ђ) имена становника градова, крајева, земаља, држава, континената: Новосађанин, Пироћанац, Нишлија, Бачванин, Југословен, Европљанин, Аустралијанац;

е) имена небеских тела: Сунце, Земља, Месец, Кумова слама, Марс, Венера;

ж) имена континената, држава, насељених крајева и места (све речи у њима осим везника и прилога): Европа, Србија, Црна Гора, Хорвешка, Мачва, Далмација, Лика, Београд, Тршић, Нови Сад, Босна и Херцеговина, Брод на Купи, Јужна Америка, Двор на Уни;

з) имена мора, река, језера, планина и друга географска имена: Дунав, Палић, Копаоник, Морава, Јадранско море, Фрушка гора, Плитвичка језера, Балканско полуострво; ако се састоје из више речи, пишу се великим почетним словом само прве речи, а друге само ако су властите именице: Јужна Морава, Бели Дрим.

и) имена улица и тргова: Студентски Трг, Железничка улица, Београдска улица; ако се састоје из више речи само се прва реч пише великим словом а остале малим словом изузев властитих имена: Булевар Николе Тесле, Улица Петра Петровића Његоша;

ј) имена празника: Божић, Ускрс, Бајрам, Ђурђевдан, Нова година, Први мај;

к) називи установа, предузећа, друштава: Матица српска, Основна школа "Младост", Војвођанска банка, Београдско драмско позориште, Српско певачко друштво, Спортско друштво "Партизан", Медицински факултет у Београду, Организација уједињених нација;

л) називи књига, часописа, новина, књижевних дела: Општа енциклопедија, Наш језик, Борба, На Дрини ћуприја, Свет компјутера;

љ) присвојни придеви изведени од властитих именица суфиксима -ов, -ев, -ин: Марков, Милошев, Марин, Босанчева, Београђанкина, Југословенов.

Великим почетним словом се пише:

а) прва реч у реченици:

Спушта се ноћ. Ледена киша добује у прозоре. Где су људи? Нема живе душе! Улице су пусте.;

б) прва реч после две тачке када је управни говор међу наводницима:

Ал' говори Муса Арбанаса:

"Приђи, Марко, не замећи кавге,

ил' одјаши да пијемо вино...";

в) наставак писма иза наслова ако се писмо наставља у новом реду, и то без обзира да ли се иза наслова ставља зарез или узвичник:

Драга мама,

Твоје писмо сам примила тек јуче иако...

Или

Драга Љиљо!

Молим те, немој се љутити што се ретко јављам...

Великим почетним словом пишу се заменице Ви и Ваш из поштовања према особи којој се пише:

Драги наставниче, Јављамо Вам се одмах по доласку у летовалиште. На путу смо се држали Ваших препорука...

Малим словом се пише:

а) наставак управног говора ако је био прекинут уметнутом реченицом ради неког објашњења;

"Хоће ли сви", питао је директор на збору ученика, "помоћи у уређењу околине школе?";

б) наставак реченице после управног говора, на пример:

"Хоћемо!" - одговорили су сви присутни ученици.

"Кренимо на посао, онда, одмах после састанка" - повикаше неки ученици.;

в) присвојни придеви изведени од властитих именица суфиксима -ски, -шки, -чки, нпр.:

новосадски, београдски, европски, чешки, нишки, суботички, амерички, крагујевачки;

г) заменице ви и ваш кад се у писму не обраћа само једној особи већ групи или кад се пише допис некој установи, фирми, друштву; нпр.:

Основној школи "Ј.Ј. Змај",

Обавештавамо вас да је...

2.      САСТАВЉЕНО И РАСТАВЉЕНО ПИСАЊЕ РЕЧИ

Састављено се пишу:

а) сложенице које имају само један акценат и у којима се први део не мења, на пример: Београд (Београда, Београду), голорук, пароброд, писмоноша, бездушан, југозападни, преполовити, извући;

б) називи становника насеља иако се имена тих насеља састоје од две акцентоване речи и пишу се одвојено; на пример: Новосађанин (према Нови Сад), Белоцркванка (према Бела Црква), Бјелопољац (према Бјело Поље);

в) присвојни продеви изведени од назива места ако се састоје од две акцентоване речи, нпр. горњомилановачки (према Горњи Милановац), јужноамерички (према Јужна Америка), кривопаланачки (према Крива Паланка);

г) речца не уз именице и придеве с којима сраста у сложенице, на пример:

- незнање, нечовек, незахвалност, незналица, небрига, непријатељ;

- непознат, неприродан, незрео, неписмен, невелик, невидљив;

д) именице преподне и поподне кад означавају у целини време дана пре 12 сати или после 12 сати, на пример: Цело поподне/преподне смо те чекали. Али, кад се овим изразом означава неки тренутак пре или после 12 часова, пише се растављено, нпр.: Доћи ћу сутра пре подне, одмах после доручка.;

ђ) сложени прилози као: малопре, покадшто, гдекад, гдегде, наједном, напамет, отприлике  и предлози: поврх, наместо, украј, уочи, подно;

е) речца нај- у суперлативу описних придева, на пример: најлепши, најлакши, најбољи, најјачи, најједноставнији.

С цртицом између првог и другог дела пишу се полусложенице, ако сваки од саставних делова чува свој акценат и ако се први део не мења по падежима. Тако се пишу:

а) вишечлани називи места, на пример: Херцег-Нови (из Херцег-Новог, у Херцег-Новом), Иванић-Град;

б) две именице од којих једна одређује другу, а заједно означавају један појам, на пример: баш-чаршија, радио-аматер, рак-рана, ауто-пут, генерал-мајор, генерал-потпуковник;

Растављено се пишу:

а) речца не у одричним облицима глагола, на пример: не знам, не верују, не долазимо, не питај, не може; изузетак су одрични глаголи нећу, немам, немој, нисам;

б) одричне заменице нико, ништа, никоји, ничији, никакав кад се употребљавају с предлогом, на пример: ни за кога, ни са ким, ни у чијем, ни пред каквим, ни за којим;

в) речца ли уз глаголе у упитним реченицама, нпр. Хоћеш ли доћи? Верујеш ли ми? Знаш ли то? и у упитним реченицама са да, на пример: Да ли би ми помогла? Да ли имаш новца?

3.      ИНТЕРПУНКЦИЈА

У писању се ради јаснијег приказивања онога што хоће да се каже, употребљавају поједини знаци који се заједно називају интерпункција или реченични знаци.

Знаци интерпункције су: тачка, зарез, тачка и зарез, две тачке, наводници, упитник, узвичник, заграде и црта.

Тачка се ставља на крају обавештајне - потврдне и одричне реченице, на пример: Сваки дан учим за испит. За испит не учим редовно.

Зарез се као знак интерпункције употребљава често и у различитим реченичним ситуацијама. Пошто је једно од основних начела српског правописа слободна (логична) интерпункција, за употребу зареза је најважније правило да се оно што је у мислима тесно повезано, што представља једну целину, не одваја зарезом, а делови који чине целину за себе, одвајају се зарезом од осталих делова реченице.

Зарезом се одвајају:

а) речи и скупови речи (истоврсни делови реченице) у набрајању: Миша, Драган, Ненад и Срђан су отишли на излет. Понели су и добре хране, и безалкохолних пића, и друштвених игара.;

б) независне реченице кад нису повезане везницима: Дошао је, поздравио се, добро вечерао и нестао.;

в) паралелни делови реченице кад су у супротности: Задатак је тежак, али занимљив. Поклонићу теби а не Игору. Нисмо летовали на мору, већ у планини.

г) реченице које су у супротности: Касније смо кренули, али смо стигли на време. Ви сте пошли раније а ипак сте закаснили.;

д) реченице у инверзији (кад се зависна реченица налази испред главне), на пример: Кад се спремим, позваћу те телефоном. Ако можеш, помози ми. Иако сам знала, нисам одговорила на сва питања.;

ђ) реч или скуп речи који су накнадно додати или уметнути у реченицу: То је, дакле, твој воћњак. Све ћу ти, наравно, испричати. Ти си у праву, неоспорно.;

е) вокатив и апозиција су, такође, накнадно додати у реченицу, па се одвајају зарезом, на пример: Ви ћете, децо, добити слаткиша. Теби ћемо, бако, донети воћа. Дела Иве Андрића, јединог југословенског Нобеловца, преведена су на многе језике.;

ж) узвици исто нису саставни делови реченице, па се одвајају зарезом: Ух, што је хладно! Ох, што ме боли зуб! О, стигла си?!;

з) уметнуте реченице на пример: У мом селу, које је једно од најуспешнијих у воћарсту, готово сви гаје малине.;

и) између места и датума, на пример: Сомбор, 15. август 1991. У Новом Саду, 2. априла 1957.

Тачка и зарез се употребљавају:

а) између реченица које су у сложеној реченици мање повезане са другим реченицама, на пример: Кад смо се срели, поздравили смо се, разговарали о школи; нисмо помињали недавну свађу.;

б) између група речи које се разликују по сродности, на пример: На пут ћу понети: одећу, обућу, кишобран, хигијенски прибор; књиге, свеске, прибор за писање; друштвене игре, фудбал и рекет за стони тенис.

Две тачке се се стављају:

а) иза речи којима се најављује набрајање, а испред онога што се набраја, на пример: На пијаци купи: сира, јаја, кајмака, меса, салате и лука.;

б) испред навођења туђих речи (управног говора); нпр. Рекао нам је дословно: "Новац за екскурзију је обезбеђен".

Наводницима се обележавају:

а) туђе речи кад се дословно наводе. На пример: Улазећи сви заграјаше "Срећан ти рођендан!";

б) речи које се употребљавају с иронијом и којима нечему не жели да се да супротно значење. Знам, ти си "вредница". Донео је твој "велики пројатељ".

На крају упитних реченица ставља се упитник, а иза узвичних реченица, као и иза мањих говорних јединица које се изговарају у узбуђењу, повишеним гласом, ставља се узвичник, на пример: Како си? Шта радиш? Ух, што сам гладна! Не вичи! Пожар! Када се питање изговара повишеним гласом иза њега се стављају и упитник и узвичник; нпр. Он положио?! Не даш?!

Заградом се у реченици одваја оно што се додаје ради објашњења претходне речи или дела реченице, на пример: Интерпункција (реченични знаци) доприноси јаснијем изражавању. Именске речи (именице, придеви, заменице и бројеви) мењају се по падежима. За време Првог светског рата (1914 - 1918) владале су несташице хране, одеће и лекова.

Црта се пише:

а) Уместо првог дела наводника у дијалогу и то у штамшаним текстовима, а други део се изоставља; и на крају управног говора се пише црта ако се реченица наставља и објашњава нешто о управном говору; на пример:

- Ко је то био? - Упита мајка.

- Мој друг.

- Зашто га ниси позвао унутра?

- Журио је - промрмља Милош.;

б) кад се жели нешто истаћи, или нагласити супротност, неочекиваност; на пример: Пођем ја, кад - нигде никог. Све сам научила, све знам - не вреди, збунила сам се.

4.      ПРАВОПИСНИ ЗНАЦИ

Правописни знаци се употребљавају уз поједине речи за разлику од интерпункције која се употребљава у реченици.

У правописне знаке се убрајају: тачка, две тачке, неколико тачака, црта, цртица, заграда, апостроф, знак једнакости, знаци порекла, акцентски знаци и генитивни знак.

а) Тачка се као правописни знак употребљава:

- иза скраћеница: нпр., итд., сл., тј.;

- иза редних бројева када се пишу арапским бројкама: 15. март 1991. године.

Тачка се не пише иза редних бројева написаних арапским бројкама када се иза њих нађе други правописни знак (зарез, заграда, црта или који други); нпр.:

О томе ћете наћи информације на 119, 120, 121 и 122. страни.

На неким спратовима (2, 4. и 5) су покварене електричне инсталације.

На 10-15. километру ћеш угледати планинарски знак.

б) Две тачке се као правописни знак пишу:

- између бројева или слова којима се исказује неки однос и читају се "према". На пример:

Резултат утакмице је 2:1 у корист "Црвене Звезде".

в) неколико тачака (најчешће три) стављају се:

- уместо изостављеног текста и у испрекиданом тексту; на пример:

Кад се воз зауставио, он се појави... и рече: "Дивно је вратити се кући".

г) црта се као правописни знак употребљава:

- између бројева уместо предлога до, нпр.:

Купи 10 - 15 килограма кромпира.

Иво Андрић (1892 - 1975) је добио Нобелову награду за књижевност.

Ако се испред првог броја налази предлог од, црту не треба писати већ исписати и предлог до; на пример: Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године.

- између назива градова и других места да би се означио правац кретања, на пример:

Пут Београд - Ниш има велики привредни значај.

- између два или више имена којима се означавају тако тесно везани појмови да они чине један појам.: Утакмица "Црвена Звезда" - "Партизан" је увек најзначајнија утакмица која се игра.

д) цртица се као правописни знак пише:

- између делова полусложеница: радио-апарат, ауто-механичар, фото-апарат, аеро-митинг;

- при растављању речи на слогове на крају ретка;

- у сложеним или изведеним речима у којима се први део пише бројем а други део словима:

150-годишњица, 40-тих година прошлога века, 15-годишњак;

- између скраћеница и наставка за облик, на пример:

Према Танјуг-овој вести, до рата међу сукобљеним странама неће доћи. Културна сарадња са УНИЦЕФ-ом је добра.

ђ) заграда као правописни знак:

- служи да означи оба облика речи о којима се говори :

- ставља се иза редног броја или слова којима се означава нови одељак: 1), 2), 3) итд. - а), б), в) итд.

е) апостроф се ставља уместо изостављеног слова: Је л' то тачно?

ж) знак једнакости се употребљава између речи да би се означила њихова једнака вредност, а чита се: једнако, равно, исто што, јесте. На пример:

химба = сумња, тата = субјекат

5.      СКРАЋЕНИЦЕ

У српском језику постоје две врсте скраћеница:

I Скраћенице које настају скраћивањем речи у читању се изговарају потпуно, као да нису скраћене. И оне се међусобно разликују, а најчешће се употребљавају следеће:

а) скраћенице код којих се скраћивање означава тачком:

бр. (број) тзв. (тако звани) ж.р. (женски род)

уч. (ученик) и сл. (и слично) в.д. (вршилац дужности)

стр. (страна) тј. (то јест) о.г. (ове године)

б) скраћенице за мере, величине, новчане јединице које се пишу без тачке:

m (метар) g (грам) USD (амерички долар)

cm (центиметар) t (тона) EUR (евро)

km (километар) l (литар) JPY (јапански јен)

kg (килограм) dcl (децилитар) GBP (британска фунта)

mg (милиграм) hl (хектолитар) SIT (словеначки толар)

Пошто су то међународне скраћенице пишу се латиницом.

в) Без тачке се пишу и следече скраћенице: др (доктор), гђа (госпођа), гђица (госпођица).

II Скраћенице које су настале од првог слова или слога сваке речи у вишесложним изразима (сложене скраћенице) читају се различито:

а) неке се читају потпуно као да су сви деливи речи написани, а пишу се без тачке, нпр.:

ВПШ - Виша пословна школа

УН - Уједињене нације

ПТТ - Пошта, телефон, телеграф

б) неке постају речи па се читају као скраћенице и мењају по падежима, нпр.:

Била сам у САД-у. Из САД-а сам донела компакт дискове са оперском музиком.

в) скраћенице преузете из страних језика пишу се како се изговарају и мењају се по падежима, нпр.:

Унескова помоћ земљама у развоју је драгоцена.

Помоћ у храни и лековима је стигла од Уницефа.

6.      ПИСАЊЕ ТУЂИХ РЕЧИ

У српском језику, као и у другим језицима, има много речи које су преузете из језика других народа и прилагођене нашем језику. Такве речи данас и не осећамо као позајмљенице, на пример: пушка, чарапа, кошуља, сат, сапун, краљ и др.

У другу врсту позајмљеница или туђица спадају речи које осећамо као речи страног порекла. Такве речи треба употребљавати с мером: кад за њих нема замене, у научним текстовима, у областима технике и сл.

За писање позајмљеница постоје утврђена правила:

I Речи из класичних језика (грчког и латинског) су се одомаћиле у нашем језику и у научној терминологији и прилагодиле духу нашег језика, па се пишу онако како се изговарају: астрономија, инструмент, субјекат, хемија, гимназија, хирургија; Цицерон, Олимп, Хомер, Аристотел, Вавилон, Цезар итд.

II У писању речи из живих језика има мало разлика.

а) Заједничке именице и придеви пишу се онако како се изговарају у језику из којег су преузете, али прилагођено нашем писму и гласовном систему. На пример: спикер и твист се у нашем језику не могу изговорити као у енглеском. У овакве позајмљенице спадају речи: гулаш, амбалажа, интервју, корнер, офсајд, дует, бас, бифе, шофер, компјутер и многе друге.

б) Туђа властита имена пишу се различито:

* изворно, онако како се пишу у језику из којег потичу, ако се на српском пишу латиницом, на пример: Ernest Hemingway (Ернест Хемингвеј), Boccaccio (Бокачо), Shakespeare (Шекспир), Chicago (Чикаго), New York (Њујорк), München (Минхен), Zürich (Цирих); у том случају се у загради пише како се име изговара, и то само кад се помиње први пут;

* онако како се изговарају (фонетски) кад се на српском пишу ћирилицом; у том случају се, кад се први пут помене име, у загради пише изворно;

* фонетски, без обзира на наше писмо, кад су речи из словенских језика који се служе ћирилицом (руског, бугарског, македонског итд.); на пример: Јесењин, Николај Гогољ, Лав Толстој, Јаневски, Глигоров итд.

в) Имена многих страних градовa, земаља и друга географска имена пишу се фонетски и ћирилицом и латиницом ако су већ дуго прилагођена духу нашег језика, на пример: Њујорк, Беч, Венеција, Мађарска, Рим, Солун