Oblaci

Voleo bih da budem poslednja generacija koja je učestvovala u nekom ratu, ne želim više da pišemo istoriju preko ratova i sukoba, ako je moguće?

Od početka devedesetih sve do današnjih dana, iznad nas su oblaci ratova i bede, smenjuju se jedan za drugim. Nikako da nas Sunce ogreje i razbije te tmurne i crne oblake, nikako vetar da dune i raznese tu tminu.

Često takvo vreme kreiramo i mi sami, ne, reći ću, neki od nas, a te ljude zvaću «oni», neka se razlikuju od «nas» normalnih, nas koji nemamo gde, koji živimo ovde i gledamo u nebo i nadamo se. Oni se smenjuju, prepiru, optužuju, a nas dele i svadjaju. Uz parolu «zavadi pa vladaj», sve jedna vlast, od devedesetih pa na ovamo koristi istu i to im jako dobro ide. Narod se posvadja, nije jedinstven, nema snagu kontrole, kritike i smenjivanja i na kraju sve po kičmi i leđima. Navijamo za «svoje», ove druge mrzimo, tučemo se za one ili ove. A oni, oni se vozikaju crnim limuzinama, nose se u «kežual» varijanti, idu na letovanja, zimovanja... Imamo i narodne advokate i razne zaštitnike gradjana i potrošača i šta sa njima? Ništa, ja i ne znam gde su, koja im je adresa, kako da ih nadjem, koja im je zadnja akcija ili kampanja...nema ih!

Tuđi život se ne ceni i tretira baš kao tuđi, veličamo samo poznate i uspešne dok to jesu. Ko se seća poginulih za vreme bombardovanja, ko im zna imena, ko im daje počast, ko ih se seća? Osim njihovih najbližih, niko, a mogli smo biti mi umesto njih.

Krug se uvek okreće, to pojedinci zaboravljaju.

Društvenih parazita je sve više i više, a narodna ledja su sve slabija i slabija. Dokle tako, dodje mi pa se pitam, a odgovor ne znam, ne vidim i ne naslućujem.