Kazu pamtim kao slon, a ja dodajem, ispadam kao magarac. Retko kad sta zaboravim, mozda datum ili vreme, ali dogadjaj tesko. Kod nas u drustvu to nije slucaj, zaboravi se posle dva dana sve. I sa kim se ratovalo i ko nas kinjio i ko je sta rekao i ko je ovo i ko je ono.
Zaboravimo i ko nam je deda i ko nam je baba i odakle smo potekli i odakle dosli.
Sa promenama u Srbiji i dolaskom snaga koje su imale drugacije opredeljenje i misljenje, negde devedesetih godina, nadao sam se da ce doci do boljitka naroda i drzave. Ispade da to nije slucaj, nego od tada propadamo sve vise i vise. Kada bi pogledali unazad, ispada da je Srba bilo vise za vreme dok je drzavom vladao Hrvat nego danas kada su na vlasti svi Srbi. Pljuvali smo tih godina na pedesetak godina smesne i mracne istorije, ali kada uporedim tada i sada, kajem se za sve sto rekoh tih godina.
Dolazi vreme nacionalizma i vladavine Slobodana Milosevica, opet prvo velicanje pa pljuvanje tog rezima. Pogledaj tada i sada. U vreme krize i sankcija, bonova za benzin i cekanja u redu, tih godina sam prelazio i do tridesetak hiljada kilometara godisnje, sto kada uporedim danas sa tri hiljade izgleda mi smesno. Naravno da neke stvari ne mogu da velicam i naravno da to nije bilo idealno vreme, ali tada je bio rat, a danas mir.
Nove snage, DOS i 5. oktobar, probudili su u meni novu energiju da ce da nam bude bolje. Tada sam napustio ideju da idem u inostranstvo i eto me sad, jadikujem nad ovom tastaturom.
Vreme prolazi, ljudi ranije pljuvani, vracaju se i ulaze u sfere vlasti, ponovo odlucuju i kroje kapu ovom narodu. Vratio se Sime, ali nije taj, vratio se Vulin, vracao se Dinkic, Velja Ilic i ko zna ko sve ne. Greske se zaborave, kupis novo odelo, zakucas na vrata i ti si u novoj stranci.
Zaboravimo i ljude kao sto je Mrkonjic, koji je vikao na radnike, psovao ih dok su radili na mostovima i putevima za neke bedne novce. Pomenuti prelazi sa funkcije na funciju.
Pise se, mediji zvrje o zgazenoj devojci na pesackom prelazu, o pobeglom vozacu, koji ispade da je sin poznatog... Sta bi sa njim, sta bi sa njom? Koliko zgazenih i ubijenih, ubica i silovatelja je zaboravljeno, koliko je ovih drugih pusteno iz zatvora i sada su na ulici. Zaboravljamo i to. Bitna nam je senzacija, fles vesti, svrstavanje u tabor ovih i onih, a posle dovidjenja.
Zaboravili smo i zasluzne gradjane i gradjevine, pa propadaju i jedni i drugi. Iznenadimo se kada neko napravi reportazu ili clanak o zaboravljenima. Male ljude niko i ne pamti, zato i ne mogu biti zaboravljeni. Ponekad na starim slikama pitam ko je ovo? To je tvoj rodjak preko dedine familije...prica se zvrsi da je neko nebitan. Pitam se kako ce mene da objasne, ko sam i sta sam? A mozda ce pritisnuti "delete" i obrisati da ne moraju da me zaboravljaju.
twitter @sasatenkista
Zaboravimo i ko nam je deda i ko nam je baba i odakle smo potekli i odakle dosli.
Sa promenama u Srbiji i dolaskom snaga koje su imale drugacije opredeljenje i misljenje, negde devedesetih godina, nadao sam se da ce doci do boljitka naroda i drzave. Ispade da to nije slucaj, nego od tada propadamo sve vise i vise. Kada bi pogledali unazad, ispada da je Srba bilo vise za vreme dok je drzavom vladao Hrvat nego danas kada su na vlasti svi Srbi. Pljuvali smo tih godina na pedesetak godina smesne i mracne istorije, ali kada uporedim tada i sada, kajem se za sve sto rekoh tih godina.
Dolazi vreme nacionalizma i vladavine Slobodana Milosevica, opet prvo velicanje pa pljuvanje tog rezima. Pogledaj tada i sada. U vreme krize i sankcija, bonova za benzin i cekanja u redu, tih godina sam prelazio i do tridesetak hiljada kilometara godisnje, sto kada uporedim danas sa tri hiljade izgleda mi smesno. Naravno da neke stvari ne mogu da velicam i naravno da to nije bilo idealno vreme, ali tada je bio rat, a danas mir.
Nove snage, DOS i 5. oktobar, probudili su u meni novu energiju da ce da nam bude bolje. Tada sam napustio ideju da idem u inostranstvo i eto me sad, jadikujem nad ovom tastaturom.
Vreme prolazi, ljudi ranije pljuvani, vracaju se i ulaze u sfere vlasti, ponovo odlucuju i kroje kapu ovom narodu. Vratio se Sime, ali nije taj, vratio se Vulin, vracao se Dinkic, Velja Ilic i ko zna ko sve ne. Greske se zaborave, kupis novo odelo, zakucas na vrata i ti si u novoj stranci.
Zaboravimo i ljude kao sto je Mrkonjic, koji je vikao na radnike, psovao ih dok su radili na mostovima i putevima za neke bedne novce. Pomenuti prelazi sa funkcije na funciju.
Pise se, mediji zvrje o zgazenoj devojci na pesackom prelazu, o pobeglom vozacu, koji ispade da je sin poznatog... Sta bi sa njim, sta bi sa njom? Koliko zgazenih i ubijenih, ubica i silovatelja je zaboravljeno, koliko je ovih drugih pusteno iz zatvora i sada su na ulici. Zaboravljamo i to. Bitna nam je senzacija, fles vesti, svrstavanje u tabor ovih i onih, a posle dovidjenja.
Zaboravili smo i zasluzne gradjane i gradjevine, pa propadaju i jedni i drugi. Iznenadimo se kada neko napravi reportazu ili clanak o zaboravljenima. Male ljude niko i ne pamti, zato i ne mogu biti zaboravljeni. Ponekad na starim slikama pitam ko je ovo? To je tvoj rodjak preko dedine familije...prica se zvrsi da je neko nebitan. Pitam se kako ce mene da objasne, ko sam i sta sam? A mozda ce pritisnuti "delete" i obrisati da ne moraju da me zaboravljaju.
twitter @sasatenkista
Нема коментара:
Постави коментар
Moj pogled je ovakav, a Vas?