Rodjaci

Četvrtak uveče, zove me brat od strica, kako si, kako sam, pitanja i odgovori koji se nameću i dobijaju posle dugog vremena neviđanja. Poziva me na ručak u nedelju, ne, da, ne znam , javim ti...moji odgovori. Odgovori čoveka koji se u momentu presabira, premišlja, hoću – neću. Ja sam čovek sa sićom u džepu, moram tako.
Ostalo je da ga zovem u petak i da mu javim.
Računam...., 300 km, tamo i nazad, 6l na sto, oko 2.800 za gorivo, plus putarina 280, pa 200gr. Kafe, flaša pića, dve čokolade, 4.250 dinara. Baš sam stipsa, mislim se u sebi, ali i nisam, jesam, nisam... U toj unutrašnjoj borbi, javljam mu da neću da dođem, izmišljam razlog, ne verujem da mi je poverovao, ali mislim da zna razlog, poziva me još jednom : «..dođi, ne treba ništa, bitno je da se vidimo!» Ne, ne mogu, ponavljam svoje razloge, a mislim se u sebi : «Znam ja za red.» Klasičan pozdrav i razgovor završen. Sledeće javljanje, ko to sad zna.

Novac za put i poklon nemam, to mi je 10 % plate za jedan ručak. Bedno, ali tako je.
Scena presabiranja i «cicijašenja» bi bila i veća da sam ja njega pozvao na isti taj ručak, ali nisam, ne mogu. Moj otac bi mi rekao da sam Turčin, jer se zatvaram, ne družim i ne viđam sa rodbinom, ali ja nisam zatvoren tip, nisam ni cicija, samo je došlo takvo vreme, moram da računam i da se presabiram. Neću imati da preživim do plate, a svi traže i zahtevaju. Malo novca imam za bilo kakvo druženje. Ne razume on to, misli ako imam posao da imam i novac koji nešto vredi.
U ovakvo vreme moliš Boga da te neko ne zove na svadbu ili neko drugo slavlje.
I tako, prolaze dani, odbijaš rođake, ne viđaš se, zaboravljaš i zaboravljaju te. Situacija sa prijateljima je slična, sa kumovima i gora. Prijatelje sretneš na ulici, kiša pitanja se sliva, odgovaraš, pitaš, na kraju se pozivamo, dođite, doći ćemo, a pitanje je da li ćemo. Možda se opet sretnemo na ulici i ispričamo.
A sve je krenulo onda kada smo bili i trudili se da budemo dobri domaćini. Usađeno nam je i preneto kako treba da se ponašamo kada nam neko dođe i kako kada negde odemo. Poštovali smo to do skoro, dok nije nastupio trenutak kada nije bilo ni za hleb, dok nismo postali bedni. Vreme je prošlo i prolazi, a mi smo ostali da se zezamo sa i za 100 dinara.
Kreneš u goste, poneseš poklone ili u narodu «miloštu». Dođeš u goste, domaćin te ugosti najbolje što može, ne skrivajući ništa da pokaže ili da. Ugostiti gosta i bolje od najboljeg.
Nekada se to moglo, a sada teško ili nemoguće. Sramota je da ideš ili da ti dođu bez svih tih običaja i tradicionalnog gostoprimstva. Isto je i sa prijateljima i kumovima. Kreneš, poneseš, dođu ti napraviš «svadbu» i «slavu». Samo da se ne brukamo, bojažljiva misao svakog onog ko ide u goste i onog koji dočekuje, uticali su da se ljudi razrode. Na kraju ostaješ sam, bez podrške kad zatreba. Ostaješ tikva bez korena koja nema šta da prenese svojim pokoljenjima ko je, šta je i odakle je.
Deca nam rastu, a ne znaju svoje rođake. Da li će se desiti da se dva brata potuku, da se brat i sestra zaljube, a da neće znati da su braća, sestre?
Neću znati da odgovorim na ovo pitanje, znam samo da sve manje ljudi znam, da ih sve manje viđam i da se sve manje družim.
Žao mi je, tako je...